Док друга деца једу слаткише за доручак, ја морам да једем пахуљице, јаја или тост. Док други једу колаче за вечеру и пију кока-колу, ја морам појести сендвич. А знајте да ми ни ручак није као њихов.

Али барем не патим сама. Моја сестра и два брата имају исту злобну маму.

Моја је мама увек хтела да зна где сам. Човек би помислио да сам с уличном бандом. Морала је да зна ко су ми пријатељи и где идем. Упорно је тражила да се вратимо за сат времена, ако смо тако рекли – или раније, а не за сат времена и једну минуту. Скоро се стидим признати, али казнила би нас када је не бисмо послушали. Не једанпут, него сваки пут кад нисмо слушали и кад смо чинили како нас је воља. Сада видите колико је злобна била наша мама.

Морали смо да носимо чисту одећу и купамо се. Друга су деца увек носила исту одећу данима. Јако смо се свађали, јер нам је сама ушивала одећу како бисмо уштедели новац.

Зашто, зашто смо имали мајку због које смо се осећали друкчијим од остале деце?

Али најгоре тек долази. Морали смо бити у кревету у девет свако вече и устати у 8 следећег јутра. Нисмо могли да спавамо до поднева као друга деца.
И док су они спавали, моја је мајка увела закон о раду. Тако смо морали да радимо по кући. Морали смо прати посуђе, спремати кревете, кувати и радити друге страшне ствари.

Увек смо морали да говоримо истину, истину и ништа друго осим истине, чак и по цену властитог живота – а скоро је тако и било.

Кад смо постали тинејџери, наша мајка постала је мудрија, а наш живот још несрећнији.

Није било трубљења аутима испред кућних врата. Морали смо своје момке и девојке позвати у кућу прије него што смо с њима излазили напоље. Да их мама упозна! И увек би проверавала јесмо ли тамо где смо рекли да ћемо бити. Никад нисам имала прилике да побегнем са другарима.

И док су моје пријатељице имале момке у „зрелом“ добу од 12 и 13 година, ја нисам смела излазити до 16-те. Односно до 15-те, ако сам излазила у школу. А то је можда било два пута годишње.

Током година, ствари се нису ни мало поправиле. Нисмо могли попут наших пријатеља да лежимо болесни у кревету и тако избегавамо школу. Морали смо имати добре оцене. Док се у књижицама наших пријатеља шаренило од црних и црвених оцена, ми смо морали имати само црне. Оне црвене, којима су наставници уписивали јединице, нису долазиле у обзир.

Тако смо једно по једно матурирали. С мамом иза леђа која нам је непрестано причала, понављала, инсистирала, кажњавала и захтевала поштење, нико од нас није могао, а да не заврши средњу школу.

Моја мама је стварно била катастрофа. Од нас четворо, двоје нас је завршило факултет. Нико од нас никада није био ухапшен, или растављен. Нико се чак никада није потукао са својим супружником. Моја су оба брата служила на време војску...

И кога да сада кривимо за оно што смо постали? У праву сте, нашу маму! Погледајте шта смо све пропустили! Никада нисмо пили, крали, уништавали ствари, нити чинили ишта узбудљиво попут наших пријатеља! Све чему нас је учила било је да одрастемо у вери, и да постанемо човечни и исправни људи.

А сада и ја одгајам тако своје троје деце... И разумем их кад мисле да сам мало злобна. Но, тиме се и поносим...

Јер, видите, ја се захваљујем Богу што ми је дао „најзлобнију маму“ на свету.

Боби Пингаро