Зашто добри и побожни људи тако често носе тежак животни крст, док они који не маре за Бога и морал наизглед живе безбрижно и срећно? Одговор на ово вечито питање заправо је једноставан. Живот није место за уживање, већ једна велика духовна вежбаоница. Невоље које нас сналазе су лекције кроз које нас Господ обликује.
Баш као што врхунски професор пред своје најбоље ученике ставља најтеже задатке како би из њих извукао максимум, тако и Бог кроз искушења јача нашу душу. Он тако у нама изграђује стрпљење, веру и наду.
Бог понекад допушта најтеже испите онима које припрема за највеће духовне победе.
„Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење; а трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јак. 1, 2-4)
Пример из студентских дана: Зашто професори муче најбоље?
У време када сам студирао, наши професори су нас поделили у две групе.
У првој су били они студенти који можда нису били природно веома талентовани, али су били изузетно вредни, радни и гладни знања.
Другу групу су чинили они који су имали велики таленат, али су према учењу били потпуно хладни, лењи и незаинтересовани.
Са оним вредним студентима из прве групе професори су радили без престанка и свим срцем, готово без дана одмора.
Непрестано су их исправљали, викали на њих, захтевали да све ураде без грешке. Засипали су их додатним задацима и враћали им радове да их раде поново – све док не би дошли до савршеног резултата.
Са друге стране, студенте из друге групе професори уопште нису дирали.
Ови лењи студенти су живели како су хтели. На предавања су долазили само када су били расположени. Нико од њих ништа није тражио, нити их је ичим оптерећивао.
Тако се створио један необичан и чудан изглед: вредним студентима је током студија било изузетно тешко. Стално су имали неке препреке и проблеме.
За то време, лењивци су пролазили без икаквог напора и све им је било лако и једноставно.
Међутим, када су завршили факултет, вредни студенти су израсли у одличне стручњаке који су одмах нашли добар посао.
Они немарни су се брзо изгубили у маси. Стално су мењали послове и били су приморани да лутају кроз живот и крећу из почетка.
Божја педагогија: Казна је када нас Бог препусти себи
Сећајући се тих дана, често размишљам о овоме. Ако те у животу нешто стално гура, ако те критикују и пред тебе стављају све теже послове, то уопште не значи да те неко не воли или да жели да те уништи.
Напротив. То је сигуран знак да верују у тебе, да виде твоју вредност и да желе да израстеш у много бољег човека.
Ако те нико не дира и ништа од тебе не тражи, ако ти је дозвољено да радиш шта год хоћеш – то није срећа, већ знак да су од тебе дигли руке.
Када те сви оставе на миру и када ти нико не противречи, заправо ти поручују да си им небитан и заборављен.
Овде лежи и тајна зашто праведници пате, а лоши људи живе у богатству и сјају.
Господ нас, на Свој начин, дели у ове две групе.
Оне који желе да Му буду блиски, Он васпитава строго, са пуно пажње и љубави, као Своју драгу децу. Он их кроз тешке животне школе припрема за вечни живот у Свом Царству.
Оне друге оставља да живе по својим жељама, без икаквих духовних правила и опомена.
Једна од најтежих последица човековог удаљавања од Бога јесте када га Господ препусти његовој вољи и када човек остане без Божјег укора и опомене.
Пустити човека да ради шта год жели, без икаквих препрека и без гриже савести, највећа је Божја казна. То значи да га је Бог потпуно препустио самом себи.
Зато, ако ти је данас тешко, ако пролазиш кроз тугу, губитке, болест и свакодневне бриге – немој да падаш у очај.
Твоје патње су жив доказ да те Бог није заборавио. Он те воли, верује у тебе и зна да можеш да издржиш и постанеш бољи. Он те учи – а учење је увек тешко. Он те води – а ићи правим путем никада није лако.
Божја школа је тешка и напорна, али је њен крајњи циљ наше вечно спасење.
Он неће одустати од тебе. Јер за Њега ниси странац – ти си Његово дете које Он води за руку кроз ову олују.
„Блажен је човјек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који га љубе.“ (Јак. 1, 12)
протојереј Сергије Јелисејев
За Фондацију Пријатељ Божији припремила: Светлана Розанова