Када Господ да човеку неки Крст да носи, неко бреме, Он то увек и увек чини само из Љубави. Ми смо бића Вечности, а овај живот је само трен, кап у тој Вечности, а ми смо у стању, по слободној вољи која нам је дата, да изгубимо ту Вечност, да све упропастимо. Да ли можемо замислити Вечност или шта је то Вечност?!
Господ жели да будемо са Њим у Вечности, тамо где су наши преци, где су Свеци и Анђели, где је вечно радовање и Љубав, али нам је такође дао и слободну вољу, да можемо изабрати и други пут, пут погибли и мрака, егоизма, пут таме, сатанин пут, који води у вечни мрак и вечну муку, вечну погибељ. Господ као Родитељ наш брине о нама, свакодневно и као што мајка понекад изгрди своје дете да би било боље, тако и Господ зна да нас понекад изгрди као брижни Родитељ.
Ми се рађамо са клицом егоизма и себичношћу која нам је остала још од прародитеља Адама и Еве, прародитељског греха те је сваки човек, свако од нас, склон егоизму и рађа се са том клицом, што можемо видети и код мале деце где тај егоизам почиње да се пројављује када дете не добије оно што жели и почне хистерично да плаче. То је у нама од памтивека. Зли и погани сатана зна за то и по слободној нашој вољи тера човека, тера нас да будемо још већи егоисти, односно, да се препуштамо том егоизму, тој клици наше пале природе, да га умножавамо и заувек пропаднемо као бића и личности. Егоизам уништава Љубав у човеку јер егоизам је покрет ка себи и тај покрет се никако не може назвати љубављу нити је љубав према себи уопште и љубав; није дефиниција Љубави.
Пошто је човек створен из непостојања (његово постојање је у намисли Божијој од Вечности, што значи да је као замисао од Вечности, али као биће он има почетак, тренутак, његовог постојања) долазимо до закључка да само када се окрећемо Богу, окрећемо се и себи, односно, када смо апсолутно и несебично окренути ближњима у заједници, породици, друштву, тада смо окренути Богу, Вечности, окренути ка Љубави јер Бог је такав и Он је Љубав.
Када се по наговору змије, сатане, окрећемо само себи као бићу и себе постављамо у центар универзума, а све друге и сам живот користимо за своје себичне циљеве, онда пропадамо јер наше извориште нисмо ми, него Бог, а пошто смо као бића створени из непостојања, када смо окренути само себи, када смо саможиви, окренути смо том непостојању које производи смрт и јесте смрт; окрећемо се ка смрти. Тај покрет је изумео сам нечастиви, бивши Ангел Божији Деница (Денициел), данас сатана, упропастивши себе, како нам говори Свето Писмо.
Господ Христос нам је дао једини Образац и пример Љубави који постоји у универзуму и Он гласи овако: ,,Љубав је несебични, свежртвени, покрет ка ближњем, један несебични живот, двиг, за ближње и остварује се у заједници, у породици!", ,,Љуби ближњег као самога себе и љуби Господа Бога свога свим срцем, свом снагом својом и свом душом својом”. Дакле, када смо несебично окренути ка ближњима, окренути смо ка Христу и ка себи на прави начин, као и Бог који је увек несебично окренут ка нама, Свецела Света Тројица; Отац, Син и Дух Свети, Бог који живи у заједници, породици, у Љубави. Господ Исус Христос, Син Божији, нам је то и показао, узевши нашу природу на себе и страдавши на Крсту, носећи све наше кривице, као да је Он крив за све, победивши смрт Својим тридневном Васкрсењем, да бисмо у Њему и коза Њ добили бесмртност и Вечност и Васкрсење. Дао нам је
,,Образац Љубави" и не постоји други под капом Небеском нити је било ко икад други дао нити ће и дати јер ово једино и јесте Љубав и долази од саме Љубави, Принца Љубави, Господа Исуса Христа. Хришћанство је једина религија и философија Љубави под капом Небеском и нема друге, а Крст је једини симбол Љубави.
Када нам Господ да бреме, Крст који је симбол Љубави, Он увек то чини увек баш из те Љубави, јер као Свезнајућ и Вечни, Он зна сваки наш покрет, будућност и прошлост, на пример: ако Господ види да имамо неки скривени мегаегоизам који ми не видимо, ако види неку опасност на нашем животном путу за нас, ако пак жели да окајемо неке грехе из прошлости, или су нека наша лоша дела произвела неко бреме, или пак да нас прослави, Он то увек чини или допушта из Љубави, која нама понекад изгледа несхватљиво и неразумљиво, а понекад и сами навлачимо муку, без икакве потребе, на себе. Христос жели да будемо савршени и да вазда сијамо ка Његова Сунца, као Његови Свети Анђели, као Његова деца, што и јесмо и да будемо са Њим у Вечности и да не бринемо шта ћемо јести и пити и чиме ћемо се обући јер Он већ брине о свему. Морамо имати ту свест у себи и да без Њега не можемо чинити ништа: ни живети, ни волети, ни дисати, ни постојати и да будемо увек благодарни и захвални што нас је ,,родио" у Његовом народу, народу Светога Саве, у Његовој Цркви.
Христос нам је увек потребан, зато нам је и оставио своју Цркву, Своју Литургију, да се окупљамо око Њега и хранимо том Љубављу, да се непрестано причешћујемо Њиме, Његовим Телом и Крвљу, да кусамо тај Лек Бесмртности са Дрвета Живота и да увек будемо гладни Њега, јер Он јесте та Љубав која нам је потребна, тај Живот, та снага и дисање. Будимо гладни Христа непрестано, као што је Он гладан нас и љубимо једни друге, као што Он љуби нас и сијајмо и сведочимо Његову Љубав целом свету који је Он такође створио. Маран Ата.
За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић