Cвети мученик Вата беше из Персије. Преци су му били хришћани и научили га Христовој вери. У својој тридесетој години он чу Спаситељеве речи из Еванђеља: Ако ко дође к мени а не мрзи на свога оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре, и на саму душу своју, не може бити мој ученик (Лук. 14, 26). Чувши ове речи, Вата се испуни Духа Светога, и сав постаде обиталиште божанске љубави. Онда остави свет и све на свету, па отиде у манастир и постаде монах. И водећи суров и трудољубив живот монашки, он све монахе превазиђе постом и уздржањем, и не отвори ниједна врата својих чула и осећања, да кроз њих не уђе смрт душе. Он веома будно и пажљиво чуваше своја чула, осећања и срце, а имао је жељу да живот заврши мучеништвом.

Када настаде у Персији гоњење на хришћане од цара Сапора II[3], сва се братија разбеже из манастира у коме беше свети Вата, дајући место гневу, по заповести Господа Христа: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). Једино свети Вата остаде у манастиру и не побеже, силно жудећи за мучеништвом. Пошто проведе тридесет година у подвижништву, свети Вата би ухваћен од огњепоклоника и изведен пред кнеза Јаздиха у месту званом Вициос. Кнез му нареди да се одрекне Христа и поклони сунцу и огњу[4], али светитељ не хтеде, изјављујући смело да је хришћанин. Зато му десет војника вукоше десну руку на једну страну, а других десет леву руку на супротну страну, док му обе руке не извукоше из рамена. Затим га тукоше дебелим моткама и вукоше по земљи. Али он остаде веран Христy. Онда му тешко камење ставише на стомак, па му потом отсекоше ноге и тајне удове, и најзад му главу одрубише. И тако славни подвижник доби венац мучеништва, око 364 године.