Христово опраштање жени ухваћеној у прељуби је прича о нама свима. То је прича о нади, о другом почетку, о Божјој милости која је увек спремна да нас загрли. Јер, кад те људи не осуде за грех, казну ти не додељују, али грех остаје у теби. Када ти Бог опрости, Он уједно и вади грех из тебе и чини твоју душу чистом. Ето, то је радост која долази од Истине, Правде, Милости и Живота, јер само Господ заиста опрашта. Наратор: Весна Павловић
Једна од највећих духовних замки у коју упада већина људи јесте недоумица, а онда и револт – зашто неправедни људи добро пролазе у животу док праведници и добри људи страдају! То их наводи да са горчином говоре о Богу, замерајући Му што не учини нешто, не слутећи да није наше да опoмињемо Бога шта треба да чини. Морамо знати да грех сам собом вуче несрећу и пропаст ономе ко га чини и да је због тога добро да ћутимо и водимо рачуна о свом понашању.
Током ломљења славског колача, пева се тропар "Исаије ликуј" у част рођења Исуса Христа од Дјеве Марије. На тај начин, Црква нас подсећа да је Христос "хлеб живота", те да уместо гозбе и преједања мрсном храном (упркос посту), слава треба да буде продужетак Литургије и нашег односа са Богом у свакодневном животу.
Пресвета Мајка Божија никада не оставља хришћане без заштите, особито оне који јој се усрдно моле. А тек манастире и оне који се у њима подвизавају? Такве монашке засаде, особито оне Њој посвећене, Она назива својом баштом, чудесно им шаљући помоћ и спасавајући од свакога зла.
Удаљени од Христа и дубоко заглибљени у хуку света, наш ум и срце постају све грубљи и неосетљивији за препознавање тајне Цркве и Њене улоге у том истом захукталом свету. Профани човек не осећа Њену светост, а нестрпљивост тог истог профаног човека спречава га да препозна Њено трпељење и жртву као пут којим она ходи до крајњег циља - спасења свих људи. Та Божија тајна којом Црква Духом Светим разумева стварност садржана је у љубави Христовој. Те љубави, нажалост, све је мање у човеку.
Владика Николај: Монашки живот је за оне код којих нема колебања. Чим се колебаш, кћери, знај да си пре за брак него за манастир. Зато благодари Богу, што ти је сем теснога пута монашкога указао и на један мало шири пут ка спасењу и вечном животу. Пођи, кћери, овим ширим путем, који одговара више склоности твојој, али и на њему са страхом Божијим и свецелим поуздањем у Бога. Јер, знај, и тај лакши пут без Бога је - неиздржив.
Иако тврдиш да си добар родољуб, одбацујеш веру у свемоћнога Бога. Знај да они који изгубе Бога из ума и срца, осећају да су разрешени и од својих обавеза, помрачени умом и отровани срцем. Убиство је тада за њих исто тако оправдано као и самоубиство; брак је за њих комедија, љубав према деци глупост, љубав према домовини гадост, а пријатељство само - ортаклук.
Историја Цркве нам сведочи о постојању великог броја случајева да су се светим Божијим људима на молитви јављали светитељи, чак и Богомајка, а понекад и сами Христос. Приликом тих посета откривали су им тајне вере, обавештавали о предстoјећим догађајима, тешили, храбрили, учвршћивали веру, наду и љубав. Многи су задобијали благодатне моћи за творење чуда, те их и данас стога називамо чудотворцима.
О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших... Наратор: Маријана Ђерић
Долази време када ће и неверујући владари схватити да свет без вере не може да опстане. Против Бога не може да се ратује. Статистика је показала да је тамо, где има цркава, мање психопата, мање злочина и криминала, док човек који нема веру, нема никакве кочнице, постаје попут демона. Један стари политичар, комуниста, на питање новинара зашто је комунизам пропао, одговорио је: "ми смо пропали јер смо устали против Цркве".
Хула на Духа Светога је најтежи грех који човек може починити. То је свесно и упорно одбацивање Божје истине и живота. За разлику од оних који, иако лутају у мраку, траже светлост, особа која хули на Духа Светога свесно бира таму и одбацује сваку наду у спасење. А кад човек нема нимало воље да се спасе, ни Бог не жели силом да га спасава.
Гдегод си чуо за неку гатару, ишао си. Ходио си и у Босну хоџама за записе. Кад си их све обишао, разгневивши Онога, Који једини даје живот и здравље, почео си Га тек онда молити. Бог наш брзи је помоћник онима који с целим срцем и пуном вером придају искључиво к Њему. Ако ли се ко моли Богу и демону, остаје беспомоћан, јер Бог му неће, а демон не може - помоћи.
Скоро да нема човека коме љубав према своме пријатељу неће бити нелогична и неразумљива, али, љубав према непријатељу – разгалиће срца само незнатно малом броју људи. У чему се огледа љубав према неријатељу?
Ако човек, по својој слабости, не може да држи заповести, може барем да призна своју грешност. Уместо признања данас се људи труде да своје слабости наметну другима. Такви и православно предање сматрају застарелим и непотребним.
Гнев је веома лоше стање духа и наноси велику штету како ономе на коме се излива, тако и на гневљивцу. Али, када неко трпи неправду, а неко други виче и гневи се јер састрадава са њим, тада је то најправеднији гнев. Међутим, ако се гневи јер сам трпи неправду, тада то није чист, па ни праведни гнев.
У дубинама људске душе често се јавља осећај отуђења од света, осећај да смо окружени злом и лицемерјем. Међутим, можда нисмо свесни да и други око нас осећају исто. Иако се осећамо усамљено на путу правде и истине, али то не значи да смо сами. Можда је време да променимо перспективу и потражимо добро у другима, као и у себи.
Једна од најзначајнијих тековина Цркве Христове, поред старозаветних и новозаветних прича, јесте и својеврсна ризница светоотачких прича и поука која се у виду усменог и писменог Предања баштини у саборној свести Цркве. Свака прича носи макар по једну поуку од огромне важности за наш вечни живот. Тако и прича о старцу Јовану и његовој непослушности.
Нема никога међу људима чији живот, већим делом, не протиче у страдању. Једне убија жалост због губитка најмилијих, друге рајзеда болест, треће разочарање у људе, пријатеље и изневерене наде, четврте боли неразумевање и незахвалност од стране најближих и најрођенијих... и тако у недоглед. Живот свакога од нас проткан је болом и протиче у знаку Крста.
При растанку са овим светом душа тражи само оно што је најбоље у овом свету. А то је: вера и доброта. Јер је доброта твоја боља од живота, вели пророк. (Пс. 63,3). Кад су тако неком умирућем владаоцу говорили о великим људима, сличним њему, он с уздахом рекне: \"Не говорите ми о онима које остављам, него ми говорите о онима којима одлазим\". Самртник је, дакле, искрен, и тражи изнад свега пламен доброте, да га огреје, осветли и охрабри.
Један грам праксе тежи је од тоне теорије, говорио је блаженопочивши патријарх српски Павле. Свакако, најбоље педагошко начело јесте начело примера које увек говори више него било које речи поучавања. Међу људима наш живот говори више него све наше речи скупа.