Удаљени од Христа и дубоко заглибљени у хуку света, наш ум и срце постају све грубљи и неосетљивији за препознавање тајне Цркве и Њене улоге у том истом захукталом свету. Профани човек не осећа Њену светост, а нестрпљивост тог истог профаног човека спречава га да препозна Њено трпељење и жртву као пут којим она ходи до крајњег циља - спасења свих људи. Та Божија тајна којом Црква Духом Светим разумева стварност садржана је у љубави Христовој. Те љубави, нажалост, све је мање у човеку.
Владика Николај: Монашки живот је за оне код којих нема колебања. Чим се колебаш, кћери, знај да си пре за брак него за манастир. Зато благодари Богу, што ти је сем теснога пута монашкога указао и на један мало шири пут ка спасењу и вечном животу. Пођи, кћери, овим ширим путем, који одговара више склоности твојој, али и на њему са страхом Божијим и свецелим поуздањем у Бога. Јер, знај, и тај лакши пут без Бога је - неиздржив.
Историја Цркве нам сведочи о постојању великог броја случајева да су се светим Божијим људима на молитви јављали светитељи, чак и Богомајка, а понекад и сами Христос. Приликом тих посета откривали су им тајне вере, обавештавали о предстoјећим догађајима, тешили, храбрили, учвршћивали веру, наду и љубав. Многи су задобијали благодатне моћи за творење чуда, те их и данас стога називамо чудотворцима.
О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших... Наратор: Маријана Ђерић
Долази време када ће и неверујући владари схватити да свет без вере не може да опстане. Против Бога не може да се ратује. Статистика је показала да је тамо, где има цркава, мање психопата, мање злочина и криминала, док човек који нема веру, нема никакве кочнице, постаје попут демона. Један стари политичар, комуниста, на питање новинара зашто је комунизам пропао, одговорио је: "ми смо пропали јер смо устали против Цркве".
Хула на Духа Светога је најтежи грех који човек може починити. То је свесно и упорно одбацивање Божје истине и живота. За разлику од оних који, иако лутају у мраку, траже светлост, особа која хули на Духа Светога свесно бира таму и одбацује сваку наду у спасење. А кад човек нема нимало воље да се спасе, ни Бог не жели силом да га спасава.
Гдегод си чуо за неку гатару, ишао си. Ходио си и у Босну хоџама за записе. Кад си их све обишао, разгневивши Онога, Који једини даје живот и здравље, почео си Га тек онда молити. Бог наш брзи је помоћник онима који с целим срцем и пуном вером придају искључиво к Њему. Ако ли се ко моли Богу и демону, остаје беспомоћан, јер Бог му неће, а демон не може - помоћи.
Скоро да нема човека коме љубав према своме пријатељу неће бити нелогична и неразумљива, али, љубав према непријатељу – разгалиће срца само незнатно малом броју људи. У чему се огледа љубав према неријатељу?
Ако човек, по својој слабости, не може да држи заповести, може барем да призна своју грешност. Уместо признања данас се људи труде да своје слабости наметну другима. Такви и православно предање сматрају застарелим и непотребним.
Гнев је веома лоше стање духа и наноси велику штету како ономе на коме се излива, тако и на гневљивцу. Али, када неко трпи неправду, а неко други виче и гневи се јер састрадава са њим, тада је то најправеднији гнев. Међутим, ако се гневи јер сам трпи неправду, тада то није чист, па ни праведни гнев.
У дубинама људске душе често се јавља осећај отуђења од света, осећај да смо окружени злом и лицемерјем. Међутим, можда нисмо свесни да и други око нас осећају исто. Иако се осећамо усамљено на путу правде и истине, али то не значи да смо сами. Можда је време да променимо перспективу и потражимо добро у другима, као и у себи.
Једна од најзначајнијих тековина Цркве Христове, поред старозаветних и новозаветних прича, јесте и својеврсна ризница светоотачких прича и поука која се у виду усменог и писменог Предања баштини у саборној свести Цркве. Свака прича носи макар по једну поуку од огромне важности за наш вечни живот. Тако и прича о старцу Јовану и његовој непослушности.
Нема никога међу људима чији живот, већим делом, не протиче у страдању. Једне убија жалост због губитка најмилијих, друге рајзеда болест, треће разочарање у људе, пријатеље и изневерене наде, четврте боли неразумевање и незахвалност од стране најближих и најрођенијих... и тако у недоглед. Живот свакога од нас проткан је болом и протиче у знаку Крста.
При растанку са овим светом душа тражи само оно што је најбоље у овом свету. А то је: вера и доброта. Јер је доброта твоја боља од живота, вели пророк. (Пс. 63,3). Кад су тако неком умирућем владаоцу говорили о великим људима, сличним њему, он с уздахом рекне: \"Не говорите ми о онима које остављам, него ми говорите о онима којима одлазим\". Самртник је, дакле, искрен, и тражи изнад свега пламен доброте, да га огреје, осветли и охрабри.
Један грам праксе тежи је од тоне теорије, говорио је блаженопочивши патријарх српски Павле. Свакако, најбоље педагошко начело јесте начело примера које увек говори више него било које речи поучавања. Међу људима наш живот говори више него све наше речи скупа.
Старац Порфирије: Малом детету говоре само похвалне речи. Но да ли оно тако учи шта о животу и да ли може да правилно реагује ма и на најмању тешкоћу? Чим му се неко успротиви, оно је већ сломљено, нема у њему одважности. Смирење се не стиче само похвалама, већ и суочавањем са изазовима и учењем из грешака. Када дете научи да се носи са својим емоцијама и да тражи Божију помоћ, биће спремно да се суочи са свим изазовима који га чекају у животу.
У духовним стварима ништа не треба чинити на силу. Када се молиш у Светињи не пребивај у грчу, не врши никакав притисак на себе да доживиш и осетиш било шта. Чак и када презиреш демона не не чини то видљиво и насилно, већ уз помоћ божанске благодати. А она долази када се испразнимо од себе и отворимо срце за Њега. То се јасно види. Сведоци су сузе које лију из раскрављеног срца.
Велики оци Цркве и духовни учитељи кроз сву историју Цркве откривали су своје духовне доживљаје и сведочили откривења којима их је Господ даривао. Ово су чинили из чисте љубави према својој духовној деци, али и свима осталима, не желевши да премудрост Божија остане неоткривена људима. Јер, све што је Бог открио човеку, учинио је из љубави и спасења његовог ради.
Радуј се, Дјево Богородице, Пристаниште и Заступништво сиромашној души мојој и Надо спасења мога! Радуј се, јер си при престављењу своме славом узвеличана, доласком по душу Твоју Сина Твога и Бога! Радуј се, јер си се после три дана васкрсла јавила Апостолима Твојим! Радуј се, јер си од свих Небеских сила песмама прослављена! Радуј се, јер си села у славу Божанства, пред престо Пресвете Тројице! Наратор: Маријана Ђерић
Нема човека хришћанина који се не диви јеванђелским причама о чудесним исцелењима која је Господ наш Исус Христос даривао болнима. Особито су дирљива сведочанства о враћању вида слепима, или прича о исцелењу слепога од рођења. Међутим, мало ко зна за примере чудесног враћања вида које је учинила Његова Пресвета Мајка. Ево једног таквог догађаја.