Како је могуће да је наш прости, неук народ оставио за собом поезију каква опија душу, рукотворине какве и данас задивљују, речи дубље од књига и храмове што пркосе времену, да га ниједан појединац, ма колико даровит и школован, није до сада ни стигао а камоли престигао? Само један одговор стоји иза тога: надахнуће Божије. Без Духа Светога који је народ водио, надахњивао и укрепљивао, све те творевине биле би немогуће.
Мислио је да уништава обично дрво, али га је дочекао огањ. Заведен саветима секташа, овај човек је подигао секиру на икону Господа, али је при сваком ударцу био суочен са силом коју није могао да објасни. Након страшног уразумљења у сопственом дому, икону је однео у Спасо-Парголовски храм, тражећи опроштај. Годинама касније, иста та икона је почела да мироточи, показујући свету да Бог не одговара само казном, већ и преображајем.
Речи „нема Бога“ нису истина, него бол. Није то тврдња о свету, већ исповест о сопственој празнини. Као што слепац не види светлост, али она постоји, тако и душа може да изгуби Бога – али не и да Га укине. А управо ту почиње најважнији повратак.
Човек живи као да је све његово – а све му је само дато на чување. Душа носи благо које се лако изгуби кад се заборави да постоји и Господар који долази. Док се чека „још мало времена“, невидљиви лопови тихо односе оно највредније. А када дође час истине, остаје само питање: шта је сачувано, а шта неповратно изгубљено.
Свету Гору називамо Баштом Богородичином, где Она као брижни баштован бди над својим житељима. Док је за многе Њен сусрет са људима чудо, за оне који живе вером то је најприроднији израз Њене љубави. Управо данас, на празник Источни (Светли) петак, када славимо Богородицу као Живопријемни Источник, подсећамо се како је из суве стене извела воду Светом Атанасију Атонском. Овај неисцрпни извор до данас сведочи да Мајка Божија никада не оставља оне који јој притичу.
Васкрсење Христово није само догађај из прошлости, већ темељ наде за сваког човека. Смрт не брише тело, већ га чека преображење у слави, нетрулежности и животу који не пролази. То је вера Цркве од самог почетка – да ће све што је створено бити обновљено речју Божијом. Васкрс открива да ниједан гроб није последња реч.
Спасење је дуготрајан и напоран пут којим човек ходи до свог коначног циља – Царства небеског. На том путу пролази три најзначајније етапе: од роба преко најамника до сина. Пуноћа је у синовској љубави према Оцу.
Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Наратор: Маријана Ђерић
Није нам дато да знамо какве све силе обитавају у човеку, нити слутимо да и у највећем грешнику тиња љубав према Богу и свему Светоме. Међу бројним примерима из историје спасења издваја се повест о римском судији кога, на чудесан начин, избавља Пресвета Богородица – јер је у његовом срцу, упркос свим сагрешењима, опстала искрена љубав према Њој.
У овом свету, који изгледа као да тоне у злу, радост је видети оне који се не предају, који се боре да добро победи у њима самима, а затим и у свету око њих. Свако од нас добио је од Бога дарове - не као терет, него као крила. Крила за борбу која није против људи, већ против таме у нама. Кад избегнемо замке греха и срце своје ставимо у Његове руке, Он га неће згњечити - већ преобразити. И душа која се тако освети Њиме, мирисаће на Небо, и све око себе ће светлити Његовом светлошћу.
Светлост правих хришћана није нестала – она сија у најскромнијим лицима и делима. Једна старица из Мачве сваког дана чека на станици да пружи хлеб и кров сиромашном путнику, као да сам Господ долази. Њено лице, обасјано тихом светлошћу, сведочи да милост и гостољубље нису само речи, већ живи дар. Зар нисмо сви ми Његови гости, целога живота?
Често се чује мисао да је вера узрок сукоба међу људима и да би, без ње, завладао мир. Али православно искуство нам открива дубљу истину: није вера та која рађа поделе, већ срце које се удаљило од Бога. Човек ратује – не због вере или Истине – већ због своје гордости, похлепе и страха. Истинска вера не рађа насиље, већ покајање и љубав према ближњем. Мржњу не рађа светлост, већ срце које је од ње побегло.
Све знамо о свету око нас, а све мање о свету у себи. Зашто нам је наука постала циљ, а не средство? Старац Пајсије о повратку истинском миру кроз духовну употребу знања.
Један неук искушеник дели свој скромни хлеб са Христом на крсту, уверен да Господ заиста долази да вечера са њим. Та проста љубав открива чудо које нико није очекивао. А када се у причу умеша игуман, постаје јасно да Бог понекад преко најједноставнијих људи спасава туђе душе.
Старац Порфирије: Човеку здраве душе откривају се тајне Божије и он познаје вољу Његову у мери у којој Бог то допушта. Али, ово није по аутоматизму и безусловно. Бог ове дарове даје само смиреном човеку свесном да му је све то дато ради тога да би био добар и Христолик.
Иако тврдиш да си добар родољуб, одбацујеш веру у свемоћнога Бога. Знај да они који изгубе Бога из ума и срца, осећају да су разрешени и од својих обавеза, помрачени умом и отровани срцем. Убиство је тада за њих исто тако оправдано као и самоубиство; брак је за њих комедија, љубав према деци глупост, љубав према домовини гадост, а пријатељство само - ортаклук.
Владика Николај: Ходите да би се научили и да би разумели, децо Божја, Ко је извор радости неисказане, оне радости, којом су се радовали апостоли и мученици Христови. Ходите и ви, грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик, који вас не осуђује; ходите под руку која вас милује; и пред очи које плачу за вама. Ходите и чујте и видите, како Он Свемилостиви, поступа са грешницима, - да би радост обасјала срца ваша. Наратор: Весна Павловић
Превише је људи који сматрају да је за однос са Богом довољно само - имати веру у Њега. Али, то је велика заблуда. Вера је тек само почетна станица на путу сазнања, упознавања и коначног сједињавања са Њим. Но, ни тај пут неће одвести до циља без водича - Христа.
Србија вековима опстаје на дубоком корену који је засадио владар који се одрекао круне да би пронашао вечност. Свети Симеон Немања није само историјски јунак из далеке прошлости, већ жива снага која је своме народу дала и челични државни оклоп и светлу хришћанску душу. У његовом избору да земаљску моћ замени монашком скромношћу записан је невидљиви закон по коме и данас препознајемо ко смо и куда идемо. Из те једне одлуке израсли су и Свети Сава и сви наши задужбински манастири, остављајући нам у наслеђе тајну да је вера увек јача од политике, а душа важнија од пролазног царства.
Христос нас учи да је страх од Бога изнад стида од људи. Јер ко се више боји људског суда него Божјег, издаће и самог Бога. Када ти глас савести зашапуће у тренуцима двоумљења, када се суочиш са искушењем да занемариш истину зарад људског одобравања, сети се: Изабери Бога, чак и ако ће те свет исмевати. Јер правда пред Њим вреди више од сваког људског презира.