Свети Сава донио је из свете земље у Србију руку свете Текле, ученице апостола Павла из првог вијека. Неколико вијекова касније, управо ову руку патријарх српски Арсеније Четврти дароваће Старој Цркви у знак захвалности сарајевским Србима за оданост. Међу зидовима најстарије очуване грађевине у Сарајеву чувају се мошти неколико светитеља, а међу њима и ковчег са дјететом кога је по предању зла маћеха бацила низ степенице. Светим моштима младенца поклањају се не само православци, него и вјерници других религија, како би се молили за плодност или здравље своје дјеце. Величанствено здање краси и богати музеј са преко 700 вриједних експоната - рукописане књиге старе по неколико вијекова, иконе и сликарски радови домаћих и страних умјетника, стари предмети и новац. Уз Стару Цркву везује се и прва српска основна школа у том граду из 1539. године.
Да ли знате за, муком изграђену, цркву стару скоро два вијека уз коју је расла и српска основна школа? Знате ли за ризницу са преко 20 вриједних икона старих и по шест вијекова? А да ли можда знате да и ту светињу неко отима? Отима је заборав кидајући сваког дана нове фрагменте фресака светитеља и бацајући их на под, гдје су годинама у тишини расуте биле, а расуле су се јер се пред њима одавно нико Богу није молио. Храм светог Прокопија у Високом, заборављени коријен српске историје, остављен на милост вјетровима, оронуо је као запуштена кућа поред које данас једино бор уздише. Доласком Високопреосвећеног митрополита господина Хризостома и залагањем за обнову бројних храмова и манастира покренуте су и прве обнове у Високом, али преостаје још много унутрашњих радова.
Никад не презирите створења Божија, ни она најмања, па били то и инсекти јер вам могу спасити живот.
Ако Требиње има свој престо, онда је на том престолу саграђена Херцеговачка Грачаница поред које хор од 57 чемпреса сунцу пјева стихове Јована Дучића тјерајући га да пуним сјајем загрли град вина, културе и платана. Требиње, град који љепотом буди љубомору свакоме ко не живи у њему, родно је мјесто великог српског пјесника и дипломате - Јована Дучића.
Косовски бој уткан је у српску душу кроз вијекове и у њој мирише као уље у латицама цвијета. И баш као што би цвијет без свог препознатљивог мириса изгубио идентитет, тако би и српска душа изгубила идентитет и постала пуста и јадна без Косова и Метохије у себи. 600 година од одласка косовских јунака у бој и вјечну славу Манастир Кнежина је 13. августа 1989. године поносно обиљежио уз присуство више од сто хиљада вјерника са простора Сарајевско-романијске регије, Косова и Метохије, али и других дијелова бивше Југославије. Гости величанственог јубилеја били су и представници Римокатоличке цркве и Исламске заједнице.
Стајати пред манастиром Дужи значи стајати пред светиоником који је први писменошћу обасјао Херцеговину, чудесним исцјељењима уливао наду српском народу у првим устанцима против Турака, топлином пружао уточиште и за руске монахе. Достојан чувања честице Часног крста Христовог распећа поново је обнављан након сваког паљења, уништавања и пљачкања од доба Турака до данашњег времена.
Кањон Дрине дом је за више од 320 српских девојака које бежећи од мучења загрљене скочише у хладне дубине. Стари Брод и Милошевићи су места страдања више од шест хиљада Срба који у пролеће 1942. године нису успели да пређу набујалу Дрину и преласком у Србију спасу се од усташких јединица.На месту страдања старобродских мученика изграђени су спомен-музеј и капела, као и 27 скулптура где свака носи име и презиме српских предака и њихове трагичне судбине.
Доброта коју смо учинили ближњем, доброта је коју смо учинили самоме Христу. А све добро учињено Њега ради, добро је које ћемо пожњети као плод свог живота. Јер, Христос нас учи: “Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте”. (Мт. 25/40)
Филм “Ава Јустин” снимљен је у продукцији Манастира Ћелије, по сценарију и у режији ђакона Ненада Илића. У филму се могу видети до сада необјављене фотографије и видео записи Светог аве Јустина. Он је био и остао ретка светоотачка појава у нашем 20 веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је истицао да је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује Еванђеље Христово“. Сходно том ставу, и његов живот је уистину био „живо савремено Еванђеље Христово“.
Сви ви који сте жедни, ходите к мени и пијте, поручује Господ наш Исус Христос. Жеђ за правдом и истинским вредностима пратила је човека кроз сву историју а не престаје ни данас. Ту жеђ коју су многи покушавали да утоле нудећи разне изворе, гаси само и једино вода жива Христове Истине и Правде.
This is a film about the life and suffering of the first Serbian bishop of America and Canada; about his love that endured everything and forgave, even when he was persecuted by his own... His life and non-corrupted body testify to all people what is most important for the salvation of the soul and to obtain everlasting life.
И када се сви ми слијемо у једну молитву као у једну свећу, сви Православни, тада ће све замке важије, и сам ђаво, горети од наше молитве и неће ништа успети да учини. Ово је порука и позив монахиње Јефросиније из светог Града Јерусалима свим православним хришћанима поводом одлуке власти у Израелу да Храм Васкрсења Господњег буде затворен за верни народ у данима који претходе Васкрсу.
„Ћирилица-српски знак“ је документарно филмско сведочанство о освештаном и једином српском писму, његовој историји, карактеру, духовној снази и вредности, али и о суптилним, па чак и бруталним, насртајима да се оно изагна из живота српског народа. О статусу Ћирилице у модерном српском друштву, можда најбоље сведоче политичке игре, опструкције лингвистичке науке и интелектуалне елите али и нелојалност државних институција.
Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, тумачећи Јеванђеље о исцјељењу узетога, надовезао се на тренутна искушења, која се односе на мјере превенције ширења Корона вируса, а која су подјелила јавност у смислу приступања Светој Тајни Причешћа због страха од инфекције.
Колика је заиста наша вера? Да ли смо у стању да поверимо наш живот Христу и кажемо: нека буде воља Твоја, Господе? Или се наше молитве своде на то да Он реши наше проблеме на начин на који смо ми то замислили. Бог нас је створио као бића са слободном вољом и неће ништа учинити за нас што није у складу са њом. Зато нам Христос кроз Јеванђеља за сва времена поручује да без вере у Њега и препуштања вољи Његовој, не можемо ништа добро учинити у животу. Па ни спасити сопствени живот. Ово је прича о томе колико наша слобода без вере може бити погубна за нас...
Скоро да нема човека у чијем одрастању родитељи нису направили неку грешку, пропуст или се оглушили о своју родитељску дужност. Ипак, праштање деце родитељима не спада само у домен пристојности или некакве етикеције, већ је у питању вршење заповести Божије и услов да човек нађе мир, како својој тако и родитељској души.
Узвишаваћу те, Господе, јер си ме отео, и нијеси дао непријатељима мојим да ми се свете.
Господе, Боже мој! Завиках к теби, и исцијелио си ме. Господе! Извео си из пакла душу моју, и оживио си ме да не сиђем у гроб.
Како се понашамо када нас увреде, нанесу неправду, бол или се огреше о нас? Да ли се наљутимо, заћутимо и прекинемо сваки однос, као што се десило браћи из ове приче? Или, упркос болу, чинимо напор и опраштамо, а онда на земљу силази небеска радост и Царство Божије улази у наша срца.
Одломак из беседе архимандрита Никодима, игумана Светог Манастира Филотеја на Светој Гори, над одром светог старца Јефрема Аризонског, о чудима Божијим кроз старца пројављеним и његовој љубави према својој духовној деци.
Колико пута смо чули да је молитва сила? И јесте! Међутим, сила молитве није у томе да ли смо у цркви, манастиру, на овом или оном месту, изговарамо ли праве речи... Оно што је битно, заправо је стање нашег срца док се молимо. Најбољи пример су деца која искрено и без двоумљења верују и свему се надају. Није узалуд Господ рекао да будемо као деца, јер је њихово Царство Небеско. То потврђује прича о малом Лазару.