Епископи града Тамаса на Кипру; пострадали за веру у Христа. Свети Ираклид био постављен за епископа светим апостолом Варнавом (који се слави 11. јуна) и по његовој кончини наставио дело овог светог апостола Свети пак Мирон био прејемник светог Ираклида. У Тамасу на Кипру и данас постоји манастир светог Ираклида, где је и гроб његов. (По другима, свети Ираклид се упокојио мирно).
Живеле и страдале у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија-мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше дванаест, Нада десет, а Љубав девет година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени,” смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде”. Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад, једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија, однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховим три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши Хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје госпође, те зато би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском.
Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. године, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Свето Писмо наизуст, и наизуст га говорио на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно Царство Христово.
Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон, сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск, антипат, устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се четрдесет девет хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „И царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати, него јој се треба и противити”. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз деветнаест дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како сва ласкања прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. Потом је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећи то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. Потом Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. године и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.
Пустињак мисирски, из IV века. Подвизавао се пуних шездесет година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима, а ноћу плео асуре, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија.
Родом од Трнова, но васпитаник српски на Атосу. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј, патријарх цариградски, који кад га упозна у Светој Гори, узе га к себи, и потом посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу тридесет година. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. године. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.
Баба светог Вацлава, краља чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мржаше је, те посла људе, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви Светог Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. године. Вацлав свети, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава.
Родом из Чешког села Хотуњ, он се у чину свештеника много потрудио око ширења и утврђивања хришћанства у Чешкој. На реци Сазави свети Прокопије подигао манастир светог Јована Претече, у коме се и подвизавао до саме смрти, 1053 године.