Ово велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинској, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Напасајући овце, он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви оградивши стадо своје крсним знамењем, да се не би удаљавало и разилазило. Потом буде узет у војску, где показа чудо од храбрости, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп азијски, где се замонаши и сав предаде подвигу, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко педесет година, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке, изгонио демоне, укроћавао зверове, нарочито имао власт над змијама, прелазио је преко воде као по суху, бивао невидљив за људе када је то пожелео, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кроткошћу. По спољашњем изгледу беше као див, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем, патријархом цариградским. Поживе Јоаникије деведесет четири године и упокоји се мирно у Господу 846. године. Пре и после смрти велик чудотворац.
Обојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху, и друге многе муке претрпеше, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине, и посла им ангела Свога, када беху бачени у пећ огњену, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају, кад Господ оживљује; и узалуд бешчесте, кога Господ прославља.
Родом из града Ефеса; по занимању глумац, комедијаш, подражавалац. Као такав пратио војводу Александријског на његовом путу у Кесарију. И једном, требало је да њих два глумца: Порфирије и један друг његов, исмеју хришћанску свету тајну крштења. Порфирије је представљао крштаваног, a друг његов епископа који крштава...
Богољубиви цар Јован, звани Ватаци, беше високог царског порекла, родом из Адријанопоља. Његов деда Константин Ватаци био је војвода цара Мануила Комнена. Када умреше његови родитељи, оставише му велико богатство, које је он делио сиромашнима и давао прилоге храмовима Божјим. Отпутовавши у Нимфеон Витинијски, тамо на двору цара Теодора Ласкариса нађе свога стрица, који беше јереј и царски духовник, и преко кога постаде царски пријатељ...
Свети мученици Агик и Евдоксије, заједно са Катеријем и Истукаријем, беху војници у граду Севастији, за царовања Декијева. Због ширења вере у Христа њих узе на одговорност војвода Маркел, и подврже их многобројним мукама. Затим их баци у тамницу, где их воловским жилама тукоше по леђима и по стомаку. Онда им зубе поломише. У време мучења војвода упути светом Катерију ове речи: Ти си научио народ да не слуша царска наређења. - Он одговори: Нисам ја учио народ да се противи цару, него сам га научио д а верује бесмртноме Цару, Христу...
ОВИ свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени
ПРЕПОДОБНИ Акепсим живљаше у време цара Теодосија Великог.[11] Затворивши се у малој келији, он проведе у њој шездесет година. За то време нити он кога виде, нити ко њега виде. Непрестано радећи на спасењу свом, он се непрекидно мољаше Богу, и од Њега добијаше сваку утеху. Келија његова беше ископана у земљи, и беше врло неудобна за обитавање. Храна му беше грашак, расквашен водом; и то је узимао једанпут недељно. Потребну за пиће воду он је двапут недељно захватао са оближњег извора, али тако да га нико виђао није. Најзад, после дугих и упорних молби и наваљивања, он просто би приморан да се прими свештеничког чина. Сатворивши многобројна чудеса, он на педесет дана раније провиде смрт своју, и у миру предаде дух свој Господу. Подвизавао се близу града Кира у Сирији.
Царски великаш Ахеменид, за време персијског цара Издигерда, у четвртом веку, одрече се своје отачке вере и поверова у Христа. Када цар Издигерд сазнаде за то, шта све није радио да Ахеменида одврати од Христа, и врати у пређашњу веру. Али пошто у томе не успе, цар га лиши чина, одузе му сва богатства, па му чак одузе и све хаљине што је имао, дозволивши му да носи прегачу око средине тела...