Пострадао у Марсељу у III веку. После љутих мука, бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.
Племић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт, он и свога џелата приволи вери Христовој.
У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама. Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава, и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.
Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II, године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40 дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705 године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.
Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925 г.), који му и пријатељска писма писаше. Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11 века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.
Пострадали за Господа мачем посечени у Тракији. (Можда су ово исти они Мученици који се спомињу 20 августа као пострадали у Визији Тракијској.)
Подвизавао се на гори Неогону на острву Евији (Евбеји) у Грчкој. (Објављена му је Служба у Халкиди 1894 године).
О њему видети под 26 мартом. Данас се спомиње у Цариградском и неким другим Синаксарима.
Овај свети муж беше слуга и светог Димитрија, војводе солунског. Када свети Димитрије би посечен од цара Максимијана, Луп умочи у крв мученикову скут своје хаљине и прстен свој. Том хаљином и прстеном чињаше Луп многа чудеса у Солуну исцељујући људе од сваке муке и недуга. То сазнаде цар Максимијан, који се тада још бављаше у Солуну, па заповеди, да се Луп мучи и убије. Но војници који потргоше оружје на Лупа, окретоше исто један против другог и љуто се израњавише. Како Луп још не беше крштен, мада беше хришћанин, то се он мољаше Богу, да Бог некако устроји његово крштење пре смрти. Утом се изненадно проли вода из облака на светог мученика, и тако он прими крштење свише. После великих мука би посечен и пресели се у Царство небеско.
Свети Агатоник беше грађанин никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвате светог Зотика у неком месту Карпину, распу на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и светог Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Боголепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Чврсто везане све поведе у Византију, но успут помреше од рана и изнемоглости свети Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише светог Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем беху мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.