Беше велможа на двору персијског цара Издегерда. Пошто се не хте одрећи Христа, цар га ражалова одузевши му и чин и имање, и посла га да чува стоку. Надаше се цар, да ће Гормиздас убрзо зажалити за чином и имањем, и да ће се поклонити идолима. Али се цар превари. Гормиздас спокојно чуваше стоку и држаше своју веру. Зато га цар стави на љуте муке, којима успе само да изможди тело Христова мученика, али не и да промени дух његов. Најзад би Гормиздас свети убијен 418. године одмах после страдања светог Авде епископа (в. 31. март). Пострада на земљи, и прослави се на небу.
Исихаста који је живео у доба кнеза Лазара. Провео у посту и молитви четрдесет година у пећини близу данашњег манастира Тумане, у источној Србији, који је подигнут на месту где се свети Зосим упокојио. У манастирском храму почивају његове чудотворне мошти.
У години 1314, у време светог Петра, митрополита Кијевског и целе Русије, при благоверном кнезу јарославском Давиду Теодоровичу, епископ ростовски и јарославски Прохор, - по другима Трифун, - обилазећи своју епархију, допутова у КирилоБјелозерски манастир; одатле он продужи пут водом на чамцима, најпре по Волгиној притоци Шексин, а затим по самој Волги до града Јарослава...
Ови свети мученици бише бачени у огањ за исповедање Христа, и тако скончаше. Спомен им се врши у храму Свете Ирине (у Цариграду).
Од ране младости узео на раме крст Господњи, и обитавао по горама и пећинама и рупама, проводећи живот у молитвама и строгим подвизима. Затим је постао игуман манастира Оровског (у Чесној гори). Принео себе Богу као скупоцено миро и најпријатнији тамјан. (У неким Синаксарима назива се Теодор).
Подвизавао се у Светој Гори, у атару манастира Филотејева; био "жижа благодати" и велики чудотворац. Упокојио се у миру после дужег подвижничког живота. За свог ученика имао је преподобномученика Дамјана (чији спомен видети под 14 фебруаром).