Свети преподобни Памво
Мисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик светог Антонија Великог, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик, да ниједну излишну реч не искаже, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама, плетући рогозине, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „Реци папи назидателну реч, која би му била од користи”. Ћутљиви Памво одговори: „Ако му моје ћутање не користи, то му ни моја реч неће користити”. Путовао једном свети Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих, ослови их свети Памво и рече: „Устаните и поздравите монахе, да благослов од њих примите, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света”. Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. године.
Свети преподобни Пајсије и Исаија
Браћа рођена, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде свети Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасима око тога: шта је боље, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај.
Свети преподобни Јован многострадални
Затворник у пештери светог Антонија Кијевског. Кроз тридесет година мучен блудном страшћу, против које се неодступно борио, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију светог Мојсеја Угрина (в. 26. јули). Победивши скверну страст, свети Јован би обасјан светлошћу небесном изнутра, при којој је ноћу могао видети као и дању.
Света мученица Марина - Огњена Марија
Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.
Свети преподобни Леонид Устнедумски
Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.
Свети седмочисленици словенски
Кирило, Методије, Климент, Наум, Сава, Ангелар и Горазд, апостоли и просветитељи Словенски
Свети преподобни Иринарх, игуман соловецки
Спочетка био монах Соловецког манастира. За своје врлине он би 1614 године царском граматом постављен за игумана Соловецке обитељи. Као игуман много унапредио манастир. Био братији пример духовног живота; одликовао се строгошћу према себи и снисходљивошћу и кротошћу према другима. Преставио се 1628 године. Свете мошти његове почивају у црквици његовог имена.
Свети мученик Антиох
Свети Антиох беше родом из града Севастије и брат светог мученика Платона (који се слави 18 новембра). Лекар по занимању, он прохођаше градове лечећи болеснике. Тако проходећи крајеве Галатије и Кападокије и лечећи сваку врсту болести он би ухваћен од игемона Адријана. Одмах обешен о дрво, њему стругоше ребра и огњем палише. Али пошто му ове муке не нашкодише, он би бачен у тамницу...