Ови свети мученици пострадаше за царовања Декија, у Александрији, у време истог гоњења када бише погубљени свети Фабијан, папа римски, и свети Александар Александријски. Ове свете мученике приведоше управнику града Валерију; и за своје непоколебљиво исповедање Христа и за неустрашиво изобличавање идолопоклоничке обмане и лажи они бише посечени мачем. Свети Фавст беше презвитер, Киријак његов пратилац, а Андроник војник. С њима бише погубљени тринаест мученика (чија имена види ниже). Неки александријски хришћани узеше њихове мошти и побожно положише у своме граду.. у славу истинога Бога, Господа нашег Исуса Христа.
Сви они из дружине светог мученика Фавста; мачем посечени. (Видети о њима под данашњим даном: Спомен светих мученика Киријака, Фавста и Авива.) Света Калодота, супруга неког Кира из Александрије, у време када јој одсекоше главу беше бременита, али је управитељ Валеријан ипак не поштеде.
Био монах и по чину ђакон. Скончао за Господа свога мачем посечен од начелника Валеријана у Александрији, за време страшног Декијевог гоњења (249-251. године). У стиховима њему посвећеним у Прологу стихованом каже се за њега: да је одбијао да прими венац врлина ако истовремено не добије и венац мученички кроз посечење мачем.
Видети о њему под данашњим даном: Спомен чуда светог Архангела Михаила.
За царовања злочестивог Валента аријанци у Цариграду имађаху велику силу и распространише своју власт, пошто им цар, заслепљен истом јереси, помагаше. Подигавши гоњење на православне хришћане, они изгнаше епископа Евагрија и силно злостављаху правоверне: једне они бијаху, друге у тамнице бацаху, трећима имовину пљачкаху; речју: кињаху их на све могуће начине. Веома забринути због тога, православни се тајно сабраше и договорише да упуте молбу цару, који се тада налазио у Никомидији, да их бар донекле заштити од аријанаца, ако не може да их потпуно избави, да не би сасвим били уништени.
Овај свети мученик беше из града Ергола у Персији. Зато што он учењем својим привођаше многе вери у Христа, старешина мага нареди да га ухвате и присиле да се поклони сунцу и огњу и одрекне Христа. Када свети мученик то одби, тукоше га по стомаку и бедрима бодљикавим штаповима. Четири војника га тако дуго тукоше, да га скоро мртва однесоше његовој кући, где он убрзо предаде Богу своју свету и блажену душу, славећи и благодарећи Бога, и радујући се што се удостоји за име Господа нашег Исуса Христа пострадати и умрети телом, да би душом живео и царовао с Њим.
Свети Сарвил (или Сервил) би каменован за Господа Христа, и тако сконча.
Ови свети мученици неустрашиво исповедаху пред свима Христа истинитог Бога, Творца и Промислитеља, а идоле називаху глувим киповима, и многе обраћаху од идола к истинитој вери. Идолопоклоници их ухватише и много мучише. Напослетку Тифаил би обешен о дрво и преструган тестером, а сестра његова Тивеја би копљем ударена у врат, и тако убијена. Они обоје предадоше своје свете и блажене душе у руке Божје са захвалном молитвом у устима што их Господ удостоји умрети за Њега.
Ова света мученица пострада за Христа посечена мачем. (Можда је ово иста светитељка са оном која се спомиње 23. септембра).