Свети ученици Антоније, Зевин, Герман и Никифор и девојка марта
Свети мученици ови пострадаше крајем трећег столећа, за царовања Максимијанова. Антоније беше старац, a ocтала тројица младићи. Као хришћани изведени на суд у Кесарији Палестинској, ухваћени од неког Мазе; пошто неустрашиво исповедише Христа истинитог Бога, бише обезглављени. Девојка пак Марата беше из града Скитопоља, у Сирији. Због вере у Христа би мучена, по граду гола вођена, па у огањ бачена, где и сконча. И тако сви добише венце мучеништва.
Свети новомученик Сава Нигделин
ПОСЕЧЕН за исповедање вере у Христа 1726. године у Цариграду. Родом из Мале Азије из места Нигде. Турци га затворе из зависти, да би му узели имовину. Страдао на месту званом Кучук Карамани. (По некима посечен 1721. а на том месту сахрањене његове свете мошти 1726. г.).
Свети Јован Милостиви
Патријарх александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства”, говорио је он, „не тражи га у крви, него у добродетељи, јер то је право благородство”. Сви свети одликовали су се милосрђем, али свети Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном, сети се патријарх речи Христове: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој” (Мт 5, 23-24), и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли га за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви Светих Кира и Јована, догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им свети Јован: „А како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?” И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир, патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Успут се разболи, и стигавши на Кипар, умре у своме месту рођења, 620. године, и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, потом у Буда Пешту и најзад у Пресбург.
Свети великомученик Мина
Мисирац по пореклу и војник по занимању света Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше светом Мини живети с дивљим зверовима неголи с људима незнабожним. Једног дана прозре свети Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живог а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство, одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинога, да би и Овај мене објавио као Слугу Свога у Царству небеском”. Чувши ово, Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани, ипак, спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они беху пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада света Мина око 304. године и пресели се у Царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је светог Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помогао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима, или да казни неверне.
Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски
Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца, био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кроткошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година, јави му се опет свети Никола и рече му: „Дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Свети краљ Стефан са светим Савом и светим кнезом Лазаром чини једну прекрасну тријаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. године примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.
Свети мученик Виктор и Стефанида
Виктор беше Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен а Стефанида растргнута будући везана једном ногом за врх једне палме, а другом за врх друге палме.
Свети мученик Викентије ђакон
Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетки. Предао дух свој Богу 304. године. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.