Син првог царског сенатора, кога уби цар Константин Погонат. Исти овај зли цар ушкопи сенаторовог сина, овога Германа, и силом га одагна у манастир. Као монах Герман засветли као звезда својим животом добродетељним. Због тога буде изабран прво за епископа кизичког, а потом, када се зацари Анастасије II, и за патријарха цариградског. Као патријарх крстио је злогласног Копронима, који у време крштења упрља воду нечистотом. И прорече тада патријарх, да ће то дете кад постане царем унети у Свету Цркву некакву нечисту јерес. То се и зби. Када Копроним поста царем, обнови јерес иконоборачку. Лав Исаврјанин, отац Копронимов, отпоче гоњење икона, а кад му се патријарх Герман успротиви, осорни Лав узвикну: „Ја сам цар и свештеник!” па збаци Германа с престола и отера у манастир, где овај светитељ проживе још десет година, док га Господ не позва к Себи у Царство небеско 740. године.
Из Фригије дошао беше у Рим где као четрнаестогодишњи дечак би намучен и убијен за Христа 304. године. Овај светитељ много се штује на Западу. У Риму постоји црква његовог имена, и у тој цркви почивају свете мошти његове.
Овај преподобни отац роди се у феничанском граду Ликији, у коме свети Епифаније би крштен и замонашен. Када Бог прослави Епифанија, онда житељи Ликије послаше к светом Епифанију свог угледног суграђанина, да га светитељ постави за епископа њиховог града. Заједно са тим човеком дође к Епифанију и Савин...
Преподобни отац наш Полувије био је ученик светог Епифанија. Он је пратио свога учитеља када се овај враћао лађом из Цариграда. Том приликом свети Епифаније му рече: Чедо Полувије, ја већ ево одлазим из овог живота; изврши моју заповест: иди у Египат, јер ћу се ја и после своје смрти старати о теби...
Овај преподобни живљаше у време цара грчког Романа, у 10 веку. Беше родом из места Короне на Пелопонезу, од родитеља знатних и богобојажљивих, који дете измолише молитвама од Бога и одгајише га у науци Господњој. Затим би дат месном епископу, који га рукоположи у чин чтеца; а по смрти родитеља узе га к себи протојереј града Навплија...
У јерусалимском кодексу број 1096 (из 12-13. века) стоји под 12 мајом име овог светог Теофана, архиепископа Кипарског.
Овај свети епископ и исповедник спомиње се у житију светог Епифанија и наводи га Махерас у својој Кипарској Хроници.
Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.
Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.
Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа „всеја сербскија и поморскија земљи” 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски. У предговору ове књиге он каже: „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће нам моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо”. Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи.