Ови свети мученици бише ухваћени и предати епарху Максимијану. Епарх их сиљаше да принесу жртву идолима. Свети мученици то одбише, смело исповедајући име Господа Христа. Због тога им главе бише одсечене. Када светог Мокиана вођаху на губилиште, за њим иђаху његова жена и деца кукајући. Свети мученик им саветоваше да ћуте и да не кукају. А када светом Марку би одсечена глава, жена његова која беше присутна, радосно узе главу његову у своје руке као најскупоценије благо. И тако ова два храбра јунака Христова одоше као победоносци на небеса.
Чудотворна икона Пресвете Богоматере, звана "Галактотрофуса", то јест Млекопитатељница, налазила се најпре у манастиру Светог Саве Освећеног. Када овај велики светилник Божји имађаше да се пресели у царство Божје, рече својој братији, окупљеној крај његове постеље, да ће после доста времена доћи у тај манастир са запада један царски младић монах, по имену такође Сава, и да њему за благослов треба дати ову свету икону Млекопитатељнице, а такође и игумански жезал његов...
Родом из села званог Мега близу града Карпенисиа (на Пелопонезу), а од родитеља побожних и христољубивих. На крштењу доби име Георгије. У једанаестој години доведе га његов старији брат Атанасије у Цариград и остави га код неког свог земљака продавца, а сам се врати натраг кући. Продајући на улици робу и намирнице свога газде, млади Георгије једнога дана паде и разби газдине крчаге и посуде, па бојећи се казне за то, сеђаше крај пута и плакаше. Видећи га тако где плаче једна Туркиња, узе га у своју кућу да га утеши и тамо га задржа пуна два месеца...
За време цара Лава Великог (458-471), царице Верине и патријарха Генадија, путоваху по Светој Земљи два племића цариградска, Галвије и Кандид, ради поклоњења тамошњим светињама. У Назарету одседну у кући неке девице Јеврејке, која држаше у тајној одаји ризу Пресвете Богородице. Многи болесници и невољници добијаху исцељење од својих мука молитвом и додиром те ризе. Галвије и Кадид узму ту светињу и пренесу у Цариград, и објаве то цару и патријарху. То изазове велику радост у царском граду. Риза буде свечано пренета и положена у цркву Влахерне. (Ова црква сазидана је од цара Маркијана и Пулхерије на обали једног залива, званог Влахернски, по имену некога скитског војводе Влахерна, који је ту био убијен). И за спомен положења ризе Пресвете Богородице у цркву Влахернску установљен је овај празник.
Савременик великих светила цркве православне: Јевтимија, Теодосија, Герасима, Симеона Столпника и др. Учествовао је на два васељенска сабора, на трећем у Ефесу и на четвртом у Халкидону, и са великом силом и ревношћу борио се против богохулних јереси, и то у Ефесу против Несторија, који је Богородицу називао Христородицом, и у Халкидону против Евтихија и Диоскора, који су учили, да је у Христу била само једна природа, наиме, божанска, без човечанске. После победе Православља, на оба ова сабора Јувеналије се врати на свој престо у Јерусалим. Но ако јереси беху осуђене, јеретици не беху истребљени. Сплетком и насиљем некога Теодосија, пријатеља Диоскорова, Јувеналије би отеран с престола, и Теодосије самочино уздиже себе на његово место. Овога Теодосија јеретика помагаше у прво време и Евдокија царица, удова цара Теодосија Млађег, која се беше настанила у Јерусалиму. Колебљива и брзоплета Евдокија најзад оде светом Симеону Столпнику, да га пита, где је истина. Светитељ Божји изобличи сва јеретичка учења и упути царицу да се држи православног учења, како је на саборима утврђено. Царица га послуша, покаја се, и сама се озлоби против лажног патријарха Теодосија. Тада владаху Маркијан и Пулхерија у Цариграду. И дође од цара писмо војводи Атанасију да протера Теодосија, и Јувеналија поново поврати на престо, што војвода убрзо и учини. Управљаше Јувеналије црквом Јерусалимском као њен јерарх тридесет осам година, и у добокој старости представи се Господу 458. године, да прими од Њега награду за премноге муке и невоље што претрпе за истину. У време светог Јувеналија утврђено је празновање Божића 25. децембра.
Пореклом Грк. Управљао мудро Руском црквом двадесет година. Упокојио се 1430. године. На недељу дана пред смрт јавио му се ангел Божји и објавио му тачно време одласка из овог света.
Овај свети новомученик у младости би преваром преведен у ислам. Но кад мало поодрасте он се покаја и поврати у хришћанску веру своју. Због тога би од Турака ухваћен и заједно са светим новомученицима Георгијем, Мануилом, Теодором, Георгијем (другим) и Михаилом, који се славе 6. априла, претрпе многа страдања за Христа. Мученички пострада 2. јула 1835. године у приморском селу Макри у Тракији (наспрам острва Самотраке)
Сав намазан медом овај свети мученик умре за Христа изуједан пчелама.
Овај свети мученик, и остали с њиме пострадали, беху родом из разних крајева. Они беху дошли у Свети Град Јерусалим да се поклоне Светим Местима. (Било их је око 300 људи). Из Јерусалима они дођу затим лађом на острво Кипар. Ту Свети Константин, са још тројицом својих пратилаца монаха, поче проповедати веру Христову...