Свети свештеномученик Кирил, епископ гортински на Криту
Као старац од осамдесет четири године би мучен за Христа у време Декијева царовања. Бачен у огањ, он би спасен Промислом Божјим. Тада судија изрече овакву пресуду: „Кирила, изведеног из огња, праведни суд не може трпети међу живима, зато наређујем, да се убије мачем”. С радошћу подметну свети старац главу под мач и би посечен, да вечно живи у Царству Христовом.
Свети преподобни мученик Патермутије и Коприје
Обојица беху Мисирци. Мучени од цара Јулијана Одступника. Први имаше седамдесет пет година а други четрдесет пет. Цар успе да одврати Коприја од вере Христове и приволи идолима. Одвраћени Коприје узвикну: „Јулијанов сам, а не Христов”. Но када га старац Патермутије укори и опомену на вечне муке, Коприје се трже, па узвикну пред царем: „Христов сам, а не Јулијанов”. Обојица бише мачем посечени. Са њима пострада и Александар, један од царевих војника, који видећи њихову храброст у страдању, и сам поста хришћанин. Чесно пострадаше за Христа и Христу одоше 361. године.
Свети великомученик Прокопије
Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи, да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и утом јави му се Господ, и чу се глас: „Неаније, куда идеш, и на кога устајеш?” У великом страху упита Неаније: „Ко си ти, Господе? Не могу да те познам”. Утом се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус, распети Син Божји”. И још му Господ рече: „Овим знамењем које си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом”. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана, он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор дванаест жена и рекоше: „И ми смо слушкиње Христове”. Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их свети Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње свети Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих дванаест жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева, такође, поверова у Христа, те свих тринаест буду погубљене. Када свети Прокопије би изведен на губилиште, он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада свети Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303. године.
Свети Прокопије Јуродиви
Устјужски чудотворац, † 1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом, он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се потом заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Пресвете Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.
Свети преподобни Теофил Мироточиви
Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од Јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса, Теофил се врати у Свету Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији светог Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа солунског, овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страсних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да га кад буде умро, не сахрањује но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но промисао Божји открије мошти светог Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8. јула 1548. године.
Светих дванаест жена мучаница
Из великашких породица (зато се зову синклитике); пострадале за Господа мачем посечене.
Чудотворна икона Пресвете Богородице 'Казанска'
У години 1579, за царовања Јована Васиљевича Грозног, који помоћу Божјом покори град Казан, престоницу царства Татарског, у том граду девојчици Матрони јави се у сну Пресвета Богородица и каза јој да се на месту где је њихова кућа налази сакривена у земљи Њена икона, и нареди јој да о томе обавести духовне и грађанске власти у граду. Ово се виђење поновило неколико пута...
