Родом из села Светог Власија код Јањине (у Епиру); јеромонах при једној цркви у околини Цариграда. Видећи и чувши за страдање св. Константина Руса, свештеника, сваки дан се молио Богу да га удостоји мучеништва. И једнога дана он стаде јавно говорити Турцима о истинитости хришћанске вере, о оваплоћењу Господа Христа, и о осталим истинама домостроја спасења, и изобличавати заблуде ислама. Због тога га Турци ставише на муке, па му најзад главу одсекоше пред Јениџамијом у Цариграду, 1743 године 8 јула. А наредне ноћи небеска светлост сијаше над светим телом убијеног преподобномученика.
Подвизавао се у седамнаестом веку у Вологодској губернији, и тако угодио Господу да свете мошти његове почивају нетљене и точе диван миомир у Вјерјужској Ваведењској цркви, Вељскога округа.
Супруга Димитрија Донског, она водила веома побожан живот; била мајка сиротиње; састрадална према несрећнима; нарочито волела подизати цркве. Као кнегиња носила је богате хаљине и међ људима се појављивала весела лица, а у ствари је била строга испосница, која је тело своје смиривала тешким подвизима. Основала је у Москви Вознесенски женски манастир. Обавештена од Ангела Господњег о дану своје смрти, она се замонаши у Вознесенској обитељи, добивши име Ефросинија, и мирно отиде ка Господу 7 јула 1407 године.
У време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани, беху богати али и бездетни. Непрестаном молитвом они испросише од Бога једно чедо, ову свету Недељу. Од детињства Недеља себе посвети Богу уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просци, но она их све одби говорећи, да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучаху родитеље Недељине, и после мука протера их у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак пошље Диоклецијан Максимијану на суд. Како Недеља пред Максимијаном потврди своју веру у Христа, нареди овај те је положише по земљи и шибаху воловским жилама. Потом предаде је цар војводама, најпре Илариону а после смрти овога Аполонију. Ови је мучаху зверски на све могуће начине, но све беше узалуд. Када света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се, Недељо, мука, благодат је моја с тобом”. И заиста благодат Христова спасе ову мученицу и од огња и од зверова, где судије безбожне мишљаху, да ће она срести сигурно смрт. Видећи чудесно спасење Недеље од толике смрти многи незнабошци повероваше у Христа. Но сви беху посечени. Рече света Недеља Аполонију: „Ни на који начин не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка, предаш ли ме мачу, сетићу се Чеснога Претече. За мене је живот - за Христа умрети”. Тада нареди Аполоније, да је мачем посеку. Недеља клече на колена и уздиже руке к небу па се помоли Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душом њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него што се мач спусти на њену главу. Чесно пострада и пресели се у вечну радост 289. године у Никомидији.
Овај Тома беше најпре војвода, прослављен храброшћу и богатством. Беше телом врло крупан, и задаваше страх непријатељима својим. Но кад заволи Христа више од света и свега у свету, он остави све и повуче се у пустињу, где се замонаши и преда подвигу. Свети Илија пророк јави му се и одведе га на гору звану Малеа, до Свете Горе. Ту он живљаше један и усамљен, само с Богом, у даноноћној молитви. Мада се он кријаше од света, не може се укрити. Сазнавши за светост његовог живота, почеше људи к њему долазити и доводити своје болеснике. И свети Тома лечаше људе од сваке болести и сваке невоље. А када се представи Богу (у V веку) његове мошти продужише помагати свима који с вером њима припадаху.
Астиона, јединца у родитеља, приволи свештеник Епиктет вери Христовој, крсти га и замонаши. Потом се преселе однекуд из источних крајева у скитске пределе и настане у скитском граду Алмириду (сада Рамзину) на утоку Дунава у Црно море. Мучени и посечени за веру Христову око 290. године. Обојица се јавили после смрти у светлости великој родитељима светог Астиона, Александру и Маркелини, који се обрадоваше Христу и беху крштени од епископа Евангела, који и сам би потом посечен за Христа, „Евангела, другога ангела”, како му је певано.
Ови свети мученици беху родом из Италије и пострадаше у време цара Трајана. Када настаде гоњење на хришћане, ови свети седоше на лађу и отпловише у град Дирах. Налазећи се у том граду они видеше како за исповедање Христа свети епископ Астије висијаше распет на крсту, и намазан медом, и како га осе и муве уједаху, и они га прославише због тога...