Сви пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму, 269. године. Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика. Када их цар упита, зашто дођоше из такве даљине, оставивши своје домаће богове, да траже у Риму мртве људе, они одговорише: „Ми смо слуге Христове, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе с Богом, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим”. Кирин беше бачен у Тибар, одакле његово тело извукоше Марин и Марта, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку, која две године беше слепа, и крсти по том Астерија и сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа, који их прими у бесмртно царство своје, да се вечно радују.
Ћерка књаза Олшанскога. Јулијанија је умрла око 1540. године као девица од шеснаест година. На двесто година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице, потпуно целе и нетљене, као да је тек заспала. Од моштију догоде се многа чудеса, а и сама Јулијанија јавља се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила.
У Кампанији зароби је варварски цар Авције. Хтеде се с њом саживети, но она се успротиви. Цар је остави на миру, да се подвизава. Она обрати и цара у веру, пошто кроз њену молитву цар задоби победу у рату. Најзад заједно с царем пострада за Христа у Риму око 300. године.
Пострадао као епископ Драчки (у Албанији) за време цара Трајана (98-117 г.) и намесника Агриколе.
Рођен у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом, но Промислом Божјим неки војвода узе га, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био љубимац свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара, онога за војводу, а Атанасија за - игумана. Као неко предсказање! Свршивши школе, Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску, близу Свете Горе, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига, он се пресели у Свету Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота, те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви византијски. Најпре Никифор Фока, који је и сам намеравао повући се и замонашити се, а по том Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи, но он је као храбри војник Христов све одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме. Пун благодати Божје, он се удостојио видети Пресвету Богородицу, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити заувек икономиса (игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха над једну новосаграђену припрату цркве, да прегледа зид, који тада зидаху, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980. године. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи, било да утеши или накара.
Рођен у селу Клицосу у Епиру. По смрти својих добрих родитеља оде Кипријан у Свету Гору, тамо се замонаши и преда подвигу у једној келији близу Котломушког манастира. Налагао је на себе труд на труд, и подвиг на подвиг, док не постаде знаменит и поштован у свој Светој Гори. Но он не беше собом задовољан. Мучила га је помисао, да се он не може иначе спасити осим кроз мучеништво за Христа. Остави, дакле, Свету Гору, дође у Солун, изађе пред пашу солунског и позва овога, да одбаци лажну веру Мухамедову и да прими истиниту веру Христову. Паша нареди, те га избише и истераше напоље. Незадовољан тако малим страдањем за Христа Кипријан оде у Цариград, написа једну хартију великом везиру, у којој изложи лажност Мухамеда и истинитост Христа Господа. Разљућен везир посла га шеик-ул-исламу, а овај пошто чу све што Кипријан имаде да каже, нареди да му главу одрубе. Радостан би Кипријан преко мере, и иђаше на губилиште као на свадбу. И тако пострада за Христа овај Божји човек 5. јула 1679. године и оствари своју жарку жељу.
Заволевши Христа од детињства жарком љубављу, Лампад се удаљи у пустињу близу Иринопоља, где се предаде подвигу. Пошто савлада све страсти и жеље телесне, душа његова би обасјана небеском светлошћу и неисказаним миром не од овога света. Чудотворац био и за живота и по смрти. Подвизавао се вероватно у V веку.
Мошти овог светог оца и чудотворца сверуског нађене су нетљене 1423. године, за време великог кнеза Јурија Димитријевича. Опширније о Св. Сергију видети под 25. септембром, кад се слави његов свети спомен.
Преподобни Атанасије, називан Гвоздена палица, био ученик светог Сергија Радонежског, и са његовим благословом удаљио се у Новгородску губернију. Тамо заједно са преподобним Теодосијем основао Череповецки Воскресенски манастер. Упокојио се преподобни око 1392 године. Свете мошти његове покоје се у њиме основаној обитељи.