Египћанин; подвизавао се у четвртом веку; скончао око 400 године у дубокој старости.
Спомен овога светила цркве празнује се 13. новембра и 30. јануара. А овога датума празнује се пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, где је као изгнаник умро, у Цариград где је раније као патријарх управљао црквом. Када се наврши тридесет година од његове смрти, патријарх Прокл одржи један говор у спомен свога духовног оца и наставника, и тим говором толико разгори љубав народа и цара Теодосија Млађег, према великом светитељу, да сви пожеле да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима никако није дао покренути с места све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај (јер мајка Теодосијева, Евдоксија, виновна је била за прогонство светитеља) и призивајући га да дође у Цариград, негдашњу резиденцију своју. Кад је ово покајно писмо положено на ковчег, ковчег постане сасвим лак. При преносу, многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. Када су мошти приспеле у престоницу, тада је цар поново над моштима молио светитеља за опроштај у име матере своје, и то као да она сама од себе говори: „Док ја живех временим животом, пакост ти учиних, а сада када ти живиш бесмртним животом, буди користан души мојој. Слава моја прође и ништа ми не поможе; помози ми ти, оче, у слави твојој, помози ми пре него што будем осуђена на Суду Христовом!” Када је светитељ унесен у цркву Светих Апостола и постављен у престо патријаршијски, тада је маса света чула из уста његових речи: „Мир всјем!” Пренос моштију светог Јована Златоуста извршен је 438. године
Био најпре војник, па када у неком боју задоби рану у главу, он се повуче од света у Печерски манастир где оздрави и прими монаштво. Проводио је време у непрестаном оплакивању својих ранијих грехова. Пред смрт би извештен кроз неку небеску појаву да су му сви греси опроштени. Мошти му почивају у пештерама Теодосијевим.
Друг и пријатељ светог Паладија. Од ране младости па до смрти подвизавао се у једном вертепу. Основао два манастира и упокојио се у Господу 390. године. Ветхим, или Старим, назива се за разлику од Симеона Столника, који се нешто доцније подвизавао.
Обновио и оснажио Грузију као државу. Као велики ревнитељ вере хришћанске сазидао је многе нове храмове по Грузији и старе оправио. Сматра се препородитељем вере православне у Грузији.
Овај свети игуман Јерусалимски херувимски се подвизавао, и у миру се упокојио у петом веку.
Ови свети пострадаше у Феникији 295 године за време цара Диоклецијана и намесника царског у Феникији Максима. Ухваћен, свети Ананија би изведен пред намесника. И пошто исповеди Христа, и наружи идоле, бише га моткама, и жегоше му ребра пламеним буктињама, па му опаљене делове тела полише сирћетом и сољу. После тога светитељ молитвом разруши идолски храм и пообара идоле на земљу. Због тога би бачен у тамницу, и тамо добијаше храну од Бога. Ово чудо привуче вери Христовој тамничара Петра. Онда, по наредби намесниковој, њих обојица, заједно са седам других војника које свети Ананија беше привео вери у Христа тиме што чудесно остаде неповређен у толиким мукама, бише бачени у море. И тако ови блажени сви заједно добише венце од Христа за своје подвиге.
Ови свети мученици у Фригији немилосрдно бијени пострадаше за Господа Христа.