Родио се на острву Закинту; син знаменитих, богатих и Т племенитих родитеља, Мокија и Павлине. Школован, изучио добро свете књиге, презрео сујету овог пролазног света, замонашио се. Као монах, сав се предао духовним борбама монашког живљења, постећи се, молећи се, стражећи, и све уопште врлине упражњавајући. Тако се подвизавајући, он превазиђе све оце своје обитељи, чак и најврлије старце. Због својих врлина он би удостојен презвитерског чина.
Преподобни отац наш Стефан, пре монашења звао се Дунало (или Данило). Бејаше прво великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, он напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним, па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму он прими велику схиму од патријарха Христодула, који му даде име Стефан. Кињен и бијен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Египат...
Рођен у Вавилону за време робовања Израиљева. Из племена Левијева. Пророковао на 470. година пре Христа. Посетио Јерусалим као младић. Подстицао Зоровавеља и Исуса свештеника, да обнове храм Господњи у Јерусалиму проричући томе храму већу славу него бившем храму Соломонову. „Слава ће дома овога последњег бити већа него онога првога, вели Господ над војскама” (Агеј 2, 9). Јер ће се у томе новом храму јавити Господ Спаситељ. Доживео да види један део храма сазидан од Зоровавеља. У старости умро и приложио се прецима својим.
Управљао црквом од 980. до 995. године. Он је рукоположио за презвитера великог Симеона Новог Богослова онда када овај духовни великан би изабран за настојатеља манастира Светог мученика Маманта у Цариграду. За његово време десило се на Кареји чудесно јављење архангела Гаврила, који је том приликом научио монахе, да хвале Пресвету Богородицу песмом “Достојно јест,” написавши ту песму на плочи у цркви једне келије, која се од тада назива келија „Достојно” (в. 13. јули). Знаменит и велики јерарх; упокојио се мирно и прешао у Царство Божје.
Од знаменитих родитеља, Константина и Ане, који беху сродници неколиких царева. Беху њени родитељи дуго бездетни и мољаху се Пресветој Богородици, да би им се дао пород. И Бог им даде ову ћерку, Теофанију. Запојена духом хришћанским од самог детињства, Теофанија надмашиваше све своје другарице у свим хришћанским врлинама. Када порасте, ступи у брак са Лавом, сином цара Василија Македонца. Са својим мужем претрпе велике беде. По некаквој клевети, као да Лав носи у чизми нож, да у згодној прилици убије свога оца, лаковерни Василије затвори у тамницу и сина и снаху. И тамноваху ове две невине душе три године. Једном, о празнику светог пророка Илије, беше цар сазвао све великаше своје у двор на гозбу. У једном тренутку изненадно папагај царев изговори ове речи: „Авај, авај, господине Лаве!” И повтори те речи више пута. То доведе сву господу царску до великог узбуђења, и сви замолише цара, да ослободи сина и снаху. Ражаљен цар тако и учини. По смрти оца свога зацари се тај Лав, названи Мудрим. Теофанија не рачунаше своје царско достојанство ни у што, но сва предана Богу брињаше о спасењу душе, постећи и молећи се и делећи многу милостињу, и обнављајући многе манастире и храмове. Из њених уста не изиђе лажна реч, ни сувишна реч, а најмање клевета. Пред смрт своју призва све своје ближње, и с њима се опрости, па предаде душу своју Богу 892. године. Цар Лав хтеде подићи храм у њено име на гробу њеном, но како патријарх приговори томе, подиже он храм „Свим Светим”, говорећи да ако се Теофанија посветила, нека се прославља са осталим светим заједно. Тада се установи празник Свих Светих у недељу по Светој Тројици.
Свети Марин живљаше у време цара Карина; високог порекла; још као млад бејаше члан царског Сената, сенатор. Оптужен због вере у Христа, он би као хришћанин изведен на суд, и примораван да принесе жртву идолима. Но пошто он то не хте учинити, њега обесише и мачевима секоше. Потом га на ужарену лесу положише; онда га на усијани тигањ опружише, па га у казан вреле воде вргоше...
ОВАЈ свети отац учестовао на Трећем Васељенском Сабору, 431. године, заједно са Светим Кирилом Александријским а против јеретика Несторија. Бранио православну веру у оваплоћење Богочовека Христа од Пресвете Богородице. Преставио се у миру.
ПОМИЊЕ се заједно са Мемноном, архиепископом Ефеским, који се опет често меша са Модестом, патријархом Јерусалимским (о коме видети под 18. децембром).