СВЕТИ мученик Варсава беше Персијанац. Он неустрашиво исповеди своју веру у Христа истинитог Бога. Зато му поглавар Персије одсече главу; и храбри страдалац прими венац мучеништва.
Ови свети мученици беху из Персије, из града Арбила. Аитал беше прво незнабожачки жрец у граду Арбилу; но потом чувши о вери Христовој реши се да се обрати хришћанском епископу, надајући се добити исцељење од болести која га беше снашла у то време. Епископ га одмах исцели молитвама својим од болести крварења. И онда упозна са истинама хришћанске вере и живота...
И Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости, и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, беше убеђени хришћанин. Ермоген беше епарх цариградски, и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града. Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину, чудесно исцељена, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; „И ја сам хришћанин!” Цар се збеси, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, где их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.
Ћерка кнеза албанскога Ђорђа Скендербега и жена Стефана, деспота српског, сина Ђурђевог. Трпела изгнанство са својим мужем и делила с њим сваку горчину живота како у Србији тако и у Албанији и Италији. Васпитала своје синове, Максима и Јована, у правом хришћанском духу. По смрти свога мужа замонашила се и предала сва молитви, делима милосрђа и зидању и оправљању светих храмова. Верна супруга, изврсна мајка и савршена хришћанка, она је у истини заслужила назив „Мајка Ангелина”, како је народ и сада назива. Чудотворне мошти њене почивају са моштима њеног праведног мужа Стефана и посвећених синова, Максима и Јована, у манастиру Крушедолу (уколико нису од Турака уништене). Упокојила се почетком XVI века и прешла у царство бесмртно(в. 30. јул).
Честан грађанин града Анкире. Када цар Јулијан Богоодступник дође у тај град, Гемел изађе преда њ и јавно га изобличи за богоодступништво. Зато би мучен и на крст распет 361. године. Када би у мукама на крсту, чу се глас с неба: „Блажен си ти, Гемеле!”
Велики испосник, победник демона и прозорљивац. Цар Лав Мудри написао му писмо, а он одговори и не отварајући писма царева. Упокојио се у Господу у дубокој старости у IX веку.