Спаљење моштију светог Саве, архиепископа српског
Тело светог Саве беше сахрањено у манастиру Милешеви. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан-паша београдски нареди те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла 1594. године. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи (в. 14. јануар).
Свети преподобни Јован Исповедник
Игуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би устројена близу Никеје у време царовања Јустинова, у VI веку. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила, и сконча у прогонству око 832. године.
Свети Евлогије странопримац
Овај преподобни отац наш Евлогије живљаше и подвизаваше се богоподобном врлином милостивог гостопримства у Тиваиди Египатској, у време цветања тамо хришћанског живота и подвижништва (у време царева Јустина и Јустинијана, у 6. веку). Он не беше монах, него живљаше у насељеним местима, и чињаше свима и свакоме аврамовско гостопримство...
Свети апостол Симеон
Један од Седамдесет апостола. Би син Клеопин, а Клеопа опет би брат Јосифа, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поверова Симеон, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова, брата Господњег и првог епископа цркве јерусалимске, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави, тада би овај Симеон, рођак Јаковљев, постављен за епископа у Јерусалиму. И он, као други епископ у Светом граду, управљаше црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко сто година када пострада. А његово страдање би овако. У време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту, као и његов Господ, коме верно послужи на земљи.
Свети преподобни Стефан, епископ владимирски
Ученик светог Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печарске лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега, те га не само свргоше са игуманства, него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника, управи живот преподобног Стефана тако да он би изабран за епископа владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094. године.
Свети свештеномученик Василије епископ амасијски
Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству, Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла, да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море 322. године. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа и пренеше у Амасију где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију где сконча свој богомрски живот.
Свети Јанићије Девички
Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао свети Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео свети Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању, кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом, Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. године.
Свети Стефан, епископ пермски
Рус пореклом; одмалена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов где се у манастиру светог Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску, земљу сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа, он се потруди те сагради у Перми храм светог Благовештења. А када се црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу 1396. године.