Преподобни Атанасије подвизавао се у Мидикијском манастиру, у Витинији, и био саподвижник светог Никите Исповедника. Пошто потпуно угоди Богу, он се престави. На његовом гробу, по заповести Божјој, из самих груди његових израсте кипарис, чије лишће исцељиваше сваку болест.
Родио ce y селу Басарабов, на реци Лом, притоци Дунава, у Трновској епархији, од сиромашних родитеља. Васпитан и одгојен од њих у дубокој преданости хришћанској вери. Најпре био пастир, a no смрти родитеља отишао у један мали манастир у планини, где се подвизавао врло строго у усамљеној келији. Околни хришћани су му долазили за благослов и поуку. Осетивши крај свога живота, преподобни оде далеко у горе, и у једној дубокој раселини између стена мирно преда дух свој Богу. Касније су му нађени телесни остаци нетрулежни и пренесени у цркву његовог села Том приликом, а и касније, од његових светих моштију догађала су се исцељења. Затим му је подигнут храм у који су смештене његове чесне мошти. Месеца јуна 1774. године, мошти су му пренете из Басарабова у Букурешт и положене у Саборну цркву. Преподобни Димитрије живео и подвизавао ce y 13. веку.
АРТЕМИДОР и Василије, свети мученици, пострадаше за Господа Христа мачем посечени.
ЛЕПТИНА, света мученица, издахну у мукама за Христа, вучена по земљи.
Ови светитељи Божји беху клирици при патријарху цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева, која дотле беше пригушена, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша, Јевсевије и Филип, обојица ватрени аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију, где га аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време, када Православље имаше да води две љуте борбе, против незнабожаца и против јеретика, Маркијан и Мартирије, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас бити причасницима живота вечнога, Ти животе наш!” Тада приклонише главе своје под мач, и беху посечени 355. године. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име свети Јован Златоуст.
Био ваљар сукна и ревностан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море, но потом извађено и чесно сахрањено.
Тавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садашњој Јафи. „Она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше” (Дап 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиди. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши, велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну пут мртвог тела: „Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра придигну се и сједе” (Дап 9, 40). Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.