У време цара Теодосија дошла као некрштена из Картагине у Цариград са још четири девојке незнабошке. Патријарх Макарије крсти их и благослови им да живе као инокиње. Света Домника преда се подвигу са великом ревношћу и у тој ревности није слабила до саме смрти у дубокој старости. Упокојила се у Господу око 474. године. Просветљена Духом Светим она је могла прозирати догађаје у будућности и молитвом чудеса творити.
Благочестив учитељ и пастир стада Христова. Упокојио се 1012. године. У натпису једном у цркви Свете Софије у Охриду назива се „Григоријем премудрим”.
Григоријем чудотворцем хвали се не само Неокесарија, Него се због преподобног истога имена слави и света велика чудотворна Лавра Печерска. Када се Бог показа диван у светима својим: Антонију и Теодосију Печерском, у исто време и преподобног Григорија изабра за чудотворство, и призва га у своју свету Печерску Лавру. Пошто је преподобни Антоније самоћовао у пећини, овај блажени дође преподобном Теодосију који је управљао манастиром, и од њега прими монашки лик. Научи се сиромаштву, чистоти, смирењу са послушањем, и осталим врлинама. Нарочито пак ревноваше у молитви. И због многих подвига пре него ли због дуготрајног подвизивања он се удостоји дара чудотворства.
Епископствоваше у Кизику за време опаког цара Лава Јерменина, иконоборца. Како се не хте покорити декретима царским о избацивању икона из цркве, то и он би, с другим православним епископима, послат у изгнанство. У изгнанству проживе пет година трпећи многе муке и многа понижења Христа ради. Сконча 820. године и пресели се међу грађане небеске.
Овај светитељ живљаше у време цара Диоклецијана и намесника Кесарије Кападокијске Урвана. Беше свештеник и учитељ хришћана. Он подиже малу цркву; у њој се скупљаху врло многи хришћани; и он их учаше да само Христа поштују као истинитог Бога, и да не признају никаквог другог бога осим Њега. Због тога би оптужен намеснику, а он се уклони. Но Господ му се јави, и рече му: "Иди, Картерије, и пријави се онима који те траже, a ja ћу бити с тобом, јер треба много да пострадаш за име моје. И многи ће преко требе поверовати у мене и спасти се".
Ови свети беху из Ливије. Због исповедања Христа ухваћени и изведени пред намесника и кнеза Ливије. Пошто остадоше чврсти у вери Христовој, повалише их, па им везаше и руке и ноге; онда им наложише ватру на грудима, и тако их дуго пекоше, док светитељи не предадоше душе своје у руке Божје, и узиђоше на небо као победници. Пострадаше ови свети мученици у почетку четвртог века.
Преподобни Илија од ране младости ступи у монаштво, и проведе седамдесет пет година у потпуној самоћи у удаљеној суровој пустињи близу Антиноје Тиваидске[12]. Немогуће је исказати речима велике подвиге, којима се он одавао на врху дивље пустињске горе, одакле ни једанпут не сиђе у насељена места. А ка том врху пробијала се кроз оштро стење уска стазица, по којој се једва могло ступати ногом.
Сви ови свети мученици пострадаше са светим Јулијаном
Богомудро управљао Црквом свети отац наш Кир; патријарховао осам година (705-713 г.) у време цара Јустинијана II и Филипика; упокојио се 714 године.
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Богојављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар; 25. мај ; 24. јун; 29. август.