Свети Папа беше из града Лоранде, у Ликаонији. Пострада он у време цара Максимијана, а под игемоном Магном. Страдање његово отпочело у граду Лоранди, продужило се у Диокесарији, окончало у Селевкији Исавријској. Свети Папа је мучен много и на разне начине: поломили су му вилице; вешали су га, и стругали железним ноктима; најзад су му обукли гвоздене чизме са клинцима изнутра, и терали га да трчи у њима. "У таквим мукама он предаде душу своју у руке Божије.
Када света царица Јелена нађе Крст Господњи у Јерусалиму, задржа се том приликом дуже у Светом Граду, и сагради цркву у Гетсиманији, у Витлејему, на Јелеонској гори, као и на другим местима, знаменитим по животу и раду Господа Исуса Христа. А на Голготи, где и нађе Крст часни, отпоче стројити огромну цркву под чијим се кровом налажаше и само лобно место, где се Господ распе, као и оно, где се погребе. Хтеде света царица да сједини под једним кровом и место Његовог страдања и место Његове славе. Но Јелена се представи Господу пре него што тај величанствени храм би довршен. Када храм би довршен, баш те године Константин празноваше тридесетогодишњицу свога царовања. И тако и освећење храма и празновање царевог јубилеја би обављено једнога истога дана, 13. септембра 335. године. У то време заседаше у Тиру помесни сабор епископа. И ови епископи, као и многи други, стекоше се у Јерусалим на торжествено освећење храма Васкрсења Господњег. И установи се тада, да се тај дан, као дан победе и тријумфа цркве Христове, празнично спомиње сваке године.
Римљанин и официр римски у Кесарији Палестинској. Крштен од апостола Петра, сходно небеском откровењу (Дап 10, 1-31). Он беше први од незнабожаца, који ступише у Цркву Божју. Дотле су неки мислили, да је црква Христова само за Јевреје, и за оне који приме обрезање јеврејско. Крстивши се, Корнилије остави све и пође за апостолом Петром. Овај га апостол доцније постави за епископа и посла у незнабожачки град Скипсеосис, где Корнилије свети претрпе много бешчешћа и мучења Христа ради, но силом Божјом сруши храм Аполонов и крсти кнеза тога града Димитрија и двестотине седамдесет седам незнабожаца. Предузнав од Бога дан своје смрти, он призва све хришћане, посаветова их, помоли се Богу за њих, и мирно се представи Господу у старости чесној. Временом његов гроб буде заборављен и запуштен. Но светац се јави епископу троадском Силуану и објави му гроб свој, и нареди да ту подигне цркву. Епископ то изврши уз помоћ богатог грађанина Евгенија. Од моштију светог Корнилија десише се чудеса многа.
Из Пафлагоније. Најпре били царски трпезници, но када се објавише хришћанима, цар их протера у Скитију, где буду бачени у огањ, у месту Новом Дунавцу 320. године.
Царица кехетинска. Пострадала као хришћанка од шаха Абаса I 1624. године. По наредби шаха стављен јој на главу усијан котао. Њен син Тејмураз, цар грузијски, положио њене мошти под престо храма Аливердског у Грузији.
Родом са Пелопонеза из села Каламата. Подвизавао се у Иверском манастиру у Светој Гори. Одликовао се и великом светском ученошћу и строгим подвигом монашким. Старао се да испуни оно правило светог Арсенија: „Монаху је доста и један сат спавања у току двадесет четири сата”. Упокојио се на острву Јуру 1745. године. Мошти му чудотворне. Од моштију чува му се у Иверском манастиру глава. Од додира његових светих моштију у Цариграду једна слепа жена прогледала.
Свети Селевк беше из Галатије, Стратон из Никомидије Витинијске; а Кронид, Леонтије и Серапион из Египта. После многих и разноврсних мучења, мучитељи свезаше руке и ноге Крониду, Леонтију и Серапиону, па их бацише у море. Анђели изведоше из мора чесне мошти њихове, и јавивши се неким хришћанима наредише им да их погребу. Свети Селевк пострада у Галатији. Њега много мучише разним мукама, па га напослетку бацише зверовима да га поједу. Свети пак Стратон пострада овако: поглавар Витиније нареди да га после многих мучења привежу за сагнуте гране двају дрвета, затим пустише те гране, и свети мученик би рашчеречен, и тако предаде дух свој Богу.
Преподобни Петар беше од саме утробе материне освећен Богом. Сав живот свој он проведе у посту и непрестаној молитви; сатвори многа чудеса; поред осталог, прешао преко реке Галаса[13] као по суву. Он тако изнури своје тело железним веригама, да је пре изгледао сенка него човек. Угодивши Богу он сконча у миру.
И један и други игумани Висоцког манастира; подвизавали се у четрнаестом веку. Преподобни Атанасије, старији, свештенички син, васпитан у побожности, млад се замонашио у манастиру преподобног Сергија Радонежског и био његов омиљени ученик Диван у врлинама, велики познавалац Светога Писма, веома поучљив На молбу Сергуховског кнеза Владимира Андрејевича и с благословом преподобног Сергија устројио 1374 године Висоцки манастир на обали реке Наре, и био први игуман те обитељи. Преписивање књига беше му омилено занимање. После четрнаестогодишњег управљања манастиром он се удаљи у Кијев, а затим у Цариград, у Студитски манастир, 1401 године. Тамо је проводио време у молитви и у превођењу књига са грчког језика на руски; и мирно се преставио у Господу.
Родом из села Бурцева, у Вологодској губернији; по занату кројач; много волео богослужења; недељом и празником редовно одлазио у цркву, пажљиво слушао што се пева и чита; уживао разговарати о вери и о спасењу душе са побожним људима. А када осети у срцу свом тајни глас Оца Небеског који га призива к подвижништву, у њему се запали жудња за новим животом у Богу и за спасењем душе, и он одлучи да остави свет и прими монаштво у Тотемском Спасо-Суморином манастиру. Ту он са радошћу извршиваше најмучније и најтеже манастирске послове и неизоставно посећиваше сва црквена богослужења, задивљујући све својом ревношћу и неуморношћу. Жудећи за усамљеношћу и пустињачким подвижничким тиховањем, он се 1594 године повуче на реку Тиксну.