Из Мале Азије послан светом Поликарпу у Галију на проповед. Постао први епископ лионски, и превео много незнабожаца у Хришћанство. За време гоњења хришћана 177. године и Потин би изведен на суд; управо донет на рукама, јер беше стар деведесет година. „Ко је Бог хришћански?” упита га проконсул. „Узнаћеш, ако се удостојиш тога”, одговори му старац Потин. Незнабошци навалише на њега штаповима и камењем, и тукоше га без милости. Бачен у тамницу свети Потин сконча од убоја после два дана, и пресели се у Царство небеско.
У младости био ученик светог Поликарпа, ученика апостолског, који га посла у Галију на проповед. После мученичке смрти светог Потина би Иринеј постављен за епископа. У својим многобројним списима Иринеј је час излагао веру православну, час је опет бранио од јеретика. Пострадао за Христа у време цара Севера 202. године са многим хиљадама хришћана (деветнаест хиљада).
Пострадао у Марсељу у III веку. После љутих мука, бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.
Племић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт, он и свога џелата приволи вери Христовој.
У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама. Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава, и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.
Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II, године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40 дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705 године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.
Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925 г.), који му и пријатељска писма писаше. Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11 века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.
Пострадали за Господа мачем посечени у Тракији. (Можда су ово исти они Мученици који се спомињу 20 августа као пострадали у Визији Тракијској.)
Подвизавао се на гори Неогону на острву Евији (Евбеји) у Грчкој. (Објављена му је Служба у Халкиди 1894 године).
О њему видети под 26 мартом. Данас се спомиње у Цариградском и неким другим Синаксарима.