С ПОЧЕТКА се подвизавали на острву Коневци; затим основали манастир Успенски на реци Омучи, у којој се обојица и упокојили око 1412. године. Свете мошти њихове покоје се у цркви њиховог манастира.
ОВОГА дана врши се спомен преноса његових чесних моштију из Еврипа са острва Евије у његов манастир на острво Патмос (у 11. веку). О њему пак опширније видети под 16. мартом.
Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион светог Антонија у пустињи, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота, и свети Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био свети Антоније. Божанствен учитељ, неослабни подвижник, диван чудотворац, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске - и говорећи кроз плач: „Тешко мени, примих на земљи плату своју!” - он је бежао из места у место, само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру, у Сицилији, у Далмацији и најзад на Кипру, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. године у осамдесетој години свога живота. Чудотворне мошти светог Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани.
Рођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „Не тугуј, родићеш сина, и он ће обратити многе к светлости истине”. Кад је Илариону било три године, из његових уста чула се непрестано песма: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот!” Добро школован он се замонаши у осамнаестој години, и основа манастир са типиком светог Пахомија. Рукоположи га за епископа мегленског Јевстатије, архиепископ трновски, 1134. године. Велику борбу водио је свети Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у Царство Господа свога 1164. године.
Овај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Кад се цару Константину јави победни крст, окружен звездама, и Артемије виде тај крст, поверова у Христа Господа и крсти се. Доцније, у време цара Константина, посла га овај цар у Јеладу, да пренесе мошти светог Андреја из Патраса и светог Луке из Тиве у Цариград, што војвода Артемије с радошћу изврши. Потом би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру, у коме звању он беше и за време Констанција, сина Константинова, и за извесно време цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце, заустави се у Антиохији, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника, Евгенија и Макарија. Видећи то свети Артемије узбуни се свим срцем, изађе пред цара и рече му: „Зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне?” И још прорече Артемије цару: „Твоја је погибао близу”. Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију, где ускоро скончаше, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена, бацише Артемија у тамницу, где му се сам Господ Христос јави, исцели га и утеши. Потом цар нареди, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше, тако да се тело светог Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше 362. године. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно, као што му свети Артемије и прорече.
Рођен 1532. године. Син руских сељачких родитеља, Козме и Аполинарије, из села Веркола, округа Двинског. Још од пете године разликовао се од друге деце необичном побожношћу и кроткошћу. Када му беше тринаест година, иђаше дечко са оцем својим кроз неку велику шуму. Од силне буре и непогоде умре Артемије у шуми, и жалосни отац његов не могући копати гроб, покри тело његово грањем и оде. После двадесет осам година човек неки виде у тој шуми необичну светлост, приђе тој светлости и нађе нераспаднуто и нетљено тело Артемијево. Многи болесници беху исцељени од болести чим се коснуше тела светог Артемија. Његове свете мошти почивају у једном манастиру близу Пинеге у губернији Архангелској.
Из Трикале у Пелопонезу, од славне фамилије Нотарас. Рођен 1509. године. Подвизавао се на Атону, потом у Палестини, где је постио четрдесет дана. Потом се настанио на острву Кефалонији, где је основао и један женски манастир. Молитвом низводио кишу, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. године. Чудотворац за живота и по смрти.
Из Ески-Загоре у Бугарској, из оне славне Загоре која је дала цркви Божјој много светих подвижника и мученика. Подвизавао се у Скиту светог Јована Претече на Антону. Драговољно предао се Турцима на мучење за Христа. Обешен у Цариграду 8. октобра 1814. године. Мошти му чудотворне. Глава му се чесно чува у манастиру Светог Пантелејмона.