ПРИ Константину Копрониму многи православни војници, оставивши војничко звање, примише монаштво. Многе од њих безакони цар подвргаваше страшним мукама, па онда убијаше. Једнога, по имену Василија, он најпре ослепи. А када свети Василије и после ослепљења продужи клањати се светим иконама, цар мучитељ сам зари мач у стомак Василију и овоме се просу утроба, и тако блажени страдалац предаде душу своју у руке Божије. У то време за свете иконе пострада у Цариграду и свети Стефан Нови. Осим њих бише послани у заточење два Григорија, са неким другима, где и скончаше. Исто тако за свете иконе пострадаше у тешким мукама Андреј и Петар, заједно са светим Стефаном. Најзад, свети Јован би прогнан у Дафну, где, по наређењу царевом, њега често бише, и тако убише. И тако сви они добише венце мучеништва.
Рођен у граду персијском Елапи, или Вилату, од хришћанских родитеља, у хришћанској вери васпитан и хришћанском женом ожењен. Цар персијски Издигерд заволи Јакова због његове даровитости и окретности, и учини га правим племићем на двору своме. Поласкан царем Јаков се прелести и принесе жртву идолима, којима се и цар клањаше. Чувши за ово, матер његова и жена, написаше му једно прекорно писмо, у коме га оплакаше као богоотпадника и душевног мртваца, молећи га ипак при крају писма, да би се покајао и Христу повратио. Ганут овим писмом Јаков се горко покаја и пред царем одважно исповеди веру своју у Христа Господа. Расрђен цар осуди га на смрт, но с тим, да му се одсеца све део по део тела, док не издахне. Џелати дословце испунише ову заповест свога нечестивог цара, и одсекоше Јакову најпре прсте на рукама, па прсте на ногама, па ноге па руке, па рамена, најзад и главу. При сваком сечењу мученик покајани одаваше благодарност Богу. Из његових рана исхођаше благоухани мирис као од кипариса. Тако овај дивни муж откаја грех свој и представи се душом Христу Богу своме у Царству небеском. Пострада око 400. године. Глава му се налази у Риму, а део моштију у Португалији, где се празнује 22. маја.
Монаси хришћански, пострадали од индијског цара Авенира. Разљућен на старца Варлаама, што му је крстио сина Јоасафа, цар Авенир посла потере за Варлаамом. Потере не ухватише Варлаама, али ухватише других седамнаест монаха, и доведоше их пред цара. Цар их осуди на смрт, те пошто им најпре избодоше очи, одсекоше језике, изломише ноге и руке, посекоше их мачем. Но крвљу ових витеза Христових још се више утврди вера Христова у царству Индијском.
Подвизавао се у околини Антиохије. У својој ћелији никад није ложио огањ, ни палио свећу. Скончао мирно. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама, кад му се моле.
Савременик светог Касијана (29. фебруар) и велики мисирски подвижник. Живео у IV веку и подвизавао се на разним местима све бежећи од похвала људских. Имао много ученика, који су се трудили да подражавају узвишеном примеру свога учитеља.
Монах нитријски. Даноноћно се молио Богу и просвећивао размишљањем о божанским стварима. Није излазио из своје келије ни преко прага пуних тридесет осам година. Упокојио се у Господу у другој половини VI века.
Свети Јаков беше родом из Ростовске области. Рано се замонашио, и због свог подвижничког живота изабран и постављен за епископа Ростовског при митрополиту Пимену и великом кнезу Димитрију Јоановичу Донском. Али он епископом ростовским беше мало, и напусти престо са следећег разлога...
Рођен у Олонецком округу; у младости се замонашио у Соловецком манастиру. Волећи усамљеност он се често повлачио из манастира на пусто острво, и тамо остајао по неколико дана. Једном преподобни Диодор проведе на острву усамљен 40 дана, а не беше понео са собом ни одеће, ни хране; и тако изнеможе, да су га братија нашли једва жива. Пренесен у манастир од стране братије он се причести Светим Тајнама, и његово се здравље брзо поправи. Доцније преподобни Диодор основа манастир Свете Тројице, на триестак километара од града Олонца, крај горе Јурјеве. Упокоји се преподобни 1633. године. Свете мошти његове покоје се у његовом манастиру.
РOДOM из Солуна; подвизавао се у Александрији крајем шестог и почетком седмога века.