Подвизавао се у Светој Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским, и прославио се чудотворством. Ходио је бос, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду.
Преподобни отац наш Георгије, Христов исповедник, живљаше у доба иконоборства. Заволевши Христа још у младости својој, он се замонаши. И због великог труда свог и црквених подвига он постаде обиталиште и дом Светога Духа. Зато би постављен за епископа Антиохије Писидијске.[2] И поверено му стадо он је добро пасао. А када се по дејству ђавола рашири иконоборска јерес, и на царски писмени позив слегоше се у Цариград сви епископи, дође тада и овај светитељ, и јуначки стајаше за правоверје. И говораше цару, да он треба да се покорава саборним црквеним предањима светих Отаца, тих наставника Православља, и да подражава веру њихову, а не да пристаје у науке туђе и различне (Јевр. 13, 9). А када га примораваху да се одрекне поштовања светих икона, он одлучно одби. Зато би збачен са епископског престола и послат на заточење. Остатак живота свог проведе у заточењу, злостављан и мучен. И тако отиде ка Господу, да од Њега прими венац исповедништва.
Велики отац наш, блажени Никифор, би рођен у Цариграду. Његови родитељи, Андрија и Теодора, беху људи угледни и веома богати. Они научише сина свога страху Божјем. После смрти њихове Никифор, свестан таштине света, осети у себи жељу да посвети себе на службу Богу. Стога све своје наслеђе раздаде сиромасима, па се из Цариграда удаљи у Халкидон...
Свештеномученик Христов Пафнутије Јерусалимљанин претрпе многа страдања од мача, од зверова и огња. Свете мошти његове точиле миро и чудеса.
Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици. Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку.
Подвизавао се у тзв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем, свом душом и свим умом својим, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту, молитви и бдењу, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се уVIII веку.
Ова тројица беху млади официри у цара Диоклецијана. Када свети великомученик Георгије беше мучен, они гледаху муке његове, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то, они изађоше пред цара, одбацише оружје, скидоше са себе појасеве војничке, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато беху стављени на велике муке, и најзад вргнути у огањ где им тела сагореше, док им душе одоше ка Господу у вечиту радост. Чесно пострадаше у Никомидији 303. године.
Преподобни Јован, ученик светог Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са светим Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман, он удвостручи свој подвиг ради Царства Божјег. Скончао мирно око 820. године. А по смрти сахрани га свети Јосиф часно близу гроба светог Григорија.
Родом из Јањине, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Свети Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. Уколико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу, утолико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као, тобож, да је он био раније примио Ислам, па се сад поново вратио у Хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама, вргоше га у тамницу. Други дан - беше дан Васкрса Христова - поново га поведоше на истјазање, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!” Мучитељима својим он храбро рече: „Чините што хоћете, да бисте ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов, Христу следујем, за Христа умирем, да бих с Њим живео!” После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики, спремљен за њега, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију, и сахранише у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18. априла 1526. године.
Сви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке светог великомученика Георгија. Но видећи те муке, и храброст овога славног мученика, и чудеса многа која се појавише тада, они примише веру хришћанску, за коју ускоро и пострадаше, и славом увенчани бише.