Архијереј и исповедник Христов свети Козма беше из Цариграда. Заволевши Христа још у младости, он остави овај сујетни свет и замонаши се. Отхранивши себе млеком подвижништва, и очистивши себе пошћењем и осталим добрим делима, он постаде обиталиште Светога Д, уха, и би постављен за епископа у Халкидону. У време злочестивих иконобораца показа велико јунаштво борећи се за православну веру. Јеретички цареви су га приморавали да се одрекне поштовања светих икона, али он никако не пристаде. Због тога би послат у прогонство, и многе муке претрпе. И поново би позван и примораван да се придружи иконоборској јереси, али он не хте ни да чује. Зато би стављен на безбројне муке заједно са преподобним Авксентијем. И тако мучен и злостављан од зловериих и бедних иконобораца предаде душу своју у руке Божје и пређе у небески мир, око 816 године.
Просветитељ дивљег племена Корела, на обали Белога мора. Одгајивши код новообраћених љубав према подвижништву, преподобни основа на Корелској обали Николајевски манастир. Но тај манастир убрзо порушише Норвежани. Преподобни Јевтимије подиже тада нови манастир. И престави се преподобни 1435. године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, бише откривене 1647. године, и почивају у његовој обитељи.
Блажени Јован бејаше веома мудар и ревностан хришћанин. Једнога дана он се с агарјанима препираше о вери. Мудар и речит, он изазва завист код агарјана, и они га дохватише и одведоше пред судију, и лажно га оптужише и сведочише како је тобож ружио веру њихову. Судија стаде захтевати од блаженог Јована да се одрекне Христа, па ће га пустити на слободу. На то мученик одговори веома слободно: Не дао Бог да се икада одречем Господа мог Исуса Христа, макар ми хиљаде смрти приредили!
Подвизаваше се у граду у ком се и роди, тј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије, епископ тога града, који је учествовао на II васељенском сабору, рукоположи га у чин презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Учествовао је на III васељенском сабору у Ефесу, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са светим Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Свети Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно 435. године.
Послат од Теодота, краља готског, цару Јустинијану у Цариград, да одврати овога од похода против Гота. Успут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље, и скончао 536. године.
Светог Адријана незнабошци бацише у тамницу, и дуго га у њој држаше. А када једном приношаху жртве лажним боговима својим, изведоше светог Адријана из тамнице, приведоше жртвенику, и примораваху га да тамјан принесе као жртву демонима. Но храбри мученик Христов не само не учини то, него притрча жртвенику, побаца жртве са њега, угаси ватру и жртвеник обори. То разгневи кнеза и разјари присутне идолопоклонике, који немилосрдно навалише на њега: једни га штаповима тукоше, други му камењем вилице поломише, а трећи главу разбише. Напослетку ужегоше једну велику пећ, и у њу бацише светог мученика. И тако блажени Адријан заврши свој мученички подвиг, и овенчан оде на небо. Пострадао свети Адријан 281. године.
О овим Св. Мученицима видети под данашњим датумом: Страдање Св. свештеномученика Симеона Персијског.
У време благочестивог великог кнеза Владимирског, Московског и целе Русије Василија Васиљевича, и великог кнеза Тверског Бориса Александровича, и великог кнеза Рјазанског Теодора Ољеговича, када на престолу Митрополије руске бејаше Фотије Грк, подвизаваше се у Бјелојезерском кириловском манастиру старац, по имену Саватије, са другим монасима, служећи Господу дан и ноћ. Преподобни Саватије умртвљаваше тело своје глађу и жеђу, бденијем и молитвама, и сваковрсним трудовима тугоносног живота монашког, послушан игуману и братији, и сва манастирска послушања проходећи ревносно...
На годину дана по престављењу преподобног Саватија Богу би угодно да прослави место на Соловецком Острву где се подвизавао овај свети човек, подизањем славне и велике обитељи. За то дело Господ изабра мужа, сличног пустињољубивом подвижнику Саватију, - преподобног оца нашег Зосиму, о коме ће и бити наша реч. Преподобни Зосима беше из села Толвуја, крај језера Онеге. Његови родитељи, Гаврило и Варвара, живљаху побожно, и васпитаваху своје чедо у хришћанским врлинама и учаху га књизи. Дечак Зосима беше тих, смеран, кротак и срамежљив, и туђаше се младићких обичаја. Растући телом и духом, он се труђаше да из светих књига извуче бисер знања. И постигавши то, он је распознавао оно што је богоугодно, и познавао богатство доброте Божје...