Игуман свете обитељи Монагријске, близу Кизика. Због поштовања светих икона он за владе Константина Копронима (741 - 775. г.) би бачен у море; и тако пострада за Господа Христа.
Пријатељ и саиспосник светог Сергија Радонежског. Са благословом светог Сергија, жељан усамљеничког подвизавања, он се удаљио на реку Јахрому, у Московској губернији. И ту, у храстовој шуми, окруженој барама начинио себи келију за пустињачке подвиге. Брзо се прочуо, и пустињељупци се слегли к њему. С благословом светог Сергија он 1361. године основа општежићни манастир на ушћу реке Пјешноше у реку Јахрому. После дугих и строгих монашких подвига, преподобни Методије у дубокој старости престави се 1392. године. Свете мошти његове почивају у његовој обитељи.
Олонецки чудотворци. Дошавши из Грчке, они осно вали Претечев манастир у Олонецком округу. Мирно упокојили у петнаестом веку. Свете мошти њихове покоје се у храму њиховог манастира.
Митрополит Јоаникије (световно име Јован), рођен је 16. фебруара 1880. у Столиви у Боки Которској, од оца Шпира и мајке Марије (Дамјановић). Основну школу завршио је у Прчњу, а класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду. Митрополит Јоаникије управљао је Црногорско-приморском епископијом у веома тешким временима. Његовим заузимањем Цетињска богословија је радила и опстојала у најтежим ратним временима. Својим свештеницима поручио је 20. јула 1942. године “да се клоне сваке политичке активности и да пазе на свој позив и достојанство”. Због хапшења и прогањања свог свештенства покушао је да са седамдесет свештеника изађе из земље. Нажалост, није успео; сви су ухваћен код Зиданог Моста. Свештеници су стрељани, а митрополит Јоаникије је доведен у Аранђеловац где су га комунисти мучки убили. Место где почивају његови земни остаци је до данас остало непознато. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1999. године, митрополит црногорско-приморски проглашен је за свештеномученика а његово име је унето у Именослов српске цркве као свето.
Удовица римског сенатора; најпре била незнабошкиња, но преподобна Февронија је својим поукама обрати Христу. Посветивши сав живот подвизима побожности и уздржања, света Јерија се у миру упокоји око 320. године, и би погребена крај гроба свете Февроније, у Месопотамији.
Преподобни отац наш Атанасије, који испуни чудесима Трајанов манастир, беше син родитеља осредњег порекла и богатства, родом из Кивиреотског краја. Када одрасте, он напусти свет, оде у пустињу, имајући на себи само једну хаљину; и идући од места до места он посећиваше духовне мужеве, упијајући у себе као сунђер врлине њихове...
Остарео као незнабожац и жрец идолски Лукилијан, као сед старац, позна истину хришћанску и крсти се. Његово обраћање у Хришћанство изазове велико узбуђење међу незнабошцима у Никомидији, и он буде изведен на суд, па пошто се не хте одрећи своје нове вере, љуто бијен и сав испребијан бачен у тамницу. У тамници затече четири младића: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисија, због вере у Христа заточених. Обрадова се старац младићима и младићи старцу, и сви скупа провођаху време у побожним разговорима, молитвама и псалмопјенију. Када их изведоше из тамнице, мучише их разним мукама, и најзад послаше у Византију, где младићи беху мачем посечени од војника, а Лукилијан на крст распет од Јевреја. Злобни Јевреји цело му тело избоду ексерима. Нека девица Паула узе тела мученика јавно и сахрани их часно. За то би оптужена, и после мука посечена, примивши од Господа два венца: венац девства и венац мучеништва. Мучеништво њихово догодило се у време цара Аврелијана, између 270-275. године.
Римљанин, знаменит због племићког порекла, богатства и учености. Неко време био ученик апостола Петра. Доцније пошље га папа Климент с Дионисијем Ареопагитом у Галију на проповед Јеванђеља, рукоположивши га претходно за епископа. С великом ревношћу Лукијан сејаше науку Христову најпре по Галији а потом по Белгији. Када зли цар Доментијан отпоче гоњење хришћана, послати буду из Рима нарочити људи у Галију, да потраже и похватају хришћанске мисионаре. Они прво ухвате и убију светог Дионисија, а потом пођу у потеру за Лукијаном. Нашавши овога у Белгији, заједно са његовим помоћницима: презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном, они на једном месту убију ову двојицу а на другом месту посеку Лукијана. Кад Лукијан би посечен, његово мртво тело диже се са земље, узе главу своју у руке (слично светом Дионисију и светом Јовану Владимиру) и оде тако до онога места, на које жељаше да буде сахрањен. Ту паде, и ту би сахрањен. Над његовим моштима би доцније саграђена црква.
Би мучки убијен од властољубивог Бориса Годунова у осмој години свога живота 1591. године у граду Угличу. Јавио се после смрти некоме монаху и прорекао, да ће се појавити лажни Димитрије, који ће убици Борису Годунову проузроковати смрт, што се после и догодило. Безбројна чудеса дешавала су се на гробу убијеног царевића. Његове мошти после петнаест година буду откривене целе и нетљене, пренете свечано у Москву, и сахрањен у цркви Светог Архангела Михаила.