Пострадао за хришћанску веру 1566. године. Спомен му се врши на данашњи дан у Солунској митрополији. Остали Синаксари га не спомињу.
Рођен у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом, но Промислом Божјим неки војвода узе га, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био љубимац свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара, онога за војводу, а Атанасија за - игумана. Као неко предсказање! Свршивши школе, Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску, близу Свете Горе, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига, он се пресели у Свету Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота, те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви византијски. Најпре Никифор Фока, који је и сам намеравао повући се и замонашити се, а по том Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи, но он је као храбри војник Христов све одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме. Пун благодати Божје, он се удостојио видети Пресвету Богородицу, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити заувек икономиса (игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха над једну новосаграђену припрату цркве, да прегледа зид, који тада зидаху, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980. године. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи, било да утеши или накара.
Рођен у селу Клицосу у Епиру. По смрти својих добрих родитеља оде Кипријан у Свету Гору, тамо се замонаши и преда подвигу у једној келији близу Котломушког манастира. Налагао је на себе труд на труд, и подвиг на подвиг, док не постаде знаменит и поштован у свој Светој Гори. Но он не беше собом задовољан. Мучила га је помисао, да се он не може иначе спасити осим кроз мучеништво за Христа. Остави, дакле, Свету Гору, дође у Солун, изађе пред пашу солунског и позва овога, да одбаци лажну веру Мухамедову и да прими истиниту веру Христову. Паша нареди, те га избише и истераше напоље. Незадовољан тако малим страдањем за Христа Кипријан оде у Цариград, написа једну хартију великом везиру, у којој изложи лажност Мухамеда и истинитост Христа Господа. Разљућен везир посла га шеик-ул-исламу, а овај пошто чу све што Кипријан имаде да каже, нареди да му главу одрубе. Радостан би Кипријан преко мере, и иђаше на губилиште као на свадбу. И тако пострада за Христа овај Божји човек 5. јула 1679. године и оствари своју жарку жељу.
Заволевши Христа од детињства жарком љубављу, Лампад се удаљи у пустињу близу Иринопоља, где се предаде подвигу. Пошто савлада све страсти и жеље телесне, душа његова би обасјана небеском светлошћу и неисказаним миром не од овога света. Чудотворац био и за живота и по смрти. Подвизавао се вероватно у V веку.
Мошти овог светог оца и чудотворца сверуског нађене су нетљене 1423. године, за време великог кнеза Јурија Димитријевича. Опширније о Св. Сергију видети под 25. септембром, кад се слави његов свети спомен.
Преподобни Атанасије, називан Гвоздена палица, био ученик светог Сергија Радонежског, и са његовим благословом удаљио се у Новгородску губернију. Тамо заједно са преподобним Теодосијем основао Череповецки Воскресенски манастер. Упокојио се преподобни око 1392 године. Свете мошти његове покоје се у њиме основаној обитељи.
Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве.
Свети свештеномученик Теодор живљаше у време цара Диоклецијана у граду Киринеји, у Либији, одакле је био и Симеон Киринејац. Он имађаше диван рукопис, и бејаше тако савршени краснописац, да је црквама Божјим оставио много својеручно написаних књига. Због тога га његов рођени син Лав оптужи игемону Дигниану како он има неке књиге, те многе јелине одвраћа од служења боговима и обраћа их у Христову веру...
Ови свети мученици због исповедања вере у Христа бише ухваћени од незнабожног цара Трајана. Приморавани да се одрекну вере у Христа и принесу идолима жртву, они одбише. Због тога их ставише на разне муке, па их потом затворише у исту тамницу у којој се налажаше свети мученик Јакинт коморник. Тамо их свети Јакинт учврсти у Христовој вери...
О њима видети опширније под данашњим датумом: Страдање св. свештечомученика Теодора, еп. Киринејског.