Ови свети мученици пострадаше за Христа у Персији у време цара персијског Сапора (4. век). Њихове св. мошти пренесе у град Мартиропољ свети Марута епископ Месопотамски, за време цара Теодосија Млађег.
Блажени Марута постаде епископ у Месопотамији. И он би од цара Теодосија Великог послат 380 год. Цару персијском. У Персији он задоби велико поштовање међу Персијанцима због своје врлине и светости, а нарочито што луду цареву кћер исцели од злог духа...
Ови свети мученици пострадаше за Господа Христа са у светим Памфилом, Валентом, Павлом и осталима
Овaj преподобни отац наш Флавијан удаљи се на врх једне планине, и тамо направи себи једну малу келију, и затвори се у њој. И проведе у њој шездесет година. И за то време никога не виде, нити с ким проговори реч, него, умом сабраним у срцу, живљаше у Богу и од Њега добијаше сваку утеху, по речима пророштва: Теши се Господом, и учишће ти што ти срце жели (Пс. 36, 4). А имађаше на келији једну малу рупу, пробушену косо и полукружно, кроз коју је провлачио руку и узимао храну што су му остављали. Тако га нико од долазника није могао видети. Храна му је била квашено сочиво. Јео је једанпут недељно.
Један од Седамдесет. Би роб Филимона, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери, то он измири ову двојицу, Филимона и Онисима, господара и роба, написавши нарочиту посланицу Филимону, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. „Молимо те”, пише апостол Филимону, „за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим... Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога...” (Фил 1, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године.
Пустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години.
Беше војник под царевима Диоклецијаном и Максимијаном. А када се налажаше у граду Газа, он би оптужен тамошњом кнезу као хришћанин. Изведен на суд, он изјави да је хришћанин. Тада га без престанка тукоше седам дана, и тако силно, да су се измењали тридесет и шест војника који су га тукли. Крв му је потоцима текла из тела, и обојила сву земљу око њега. И пошто храбри ратник Христов јуначки претрпе тако страшно мучење од војне силе, он давидовски отпутова међу небеску војну силу, предавши душу своју у руке Божје. И доби венац мучеништва. Свети мученик Мајор пострада око 295 године (или по другима 304 год.).
У неким Синаксарима њихов се спомен врши данас; иначе 25. септембра, где се налази њихово опширно житије.