Овај војник Христов беше Персијанац, и ревносном проповеђу Јеванђеља обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце и Јелине. Пострада за време персијског цара Издегарда, сина Гороранова, око 412. године. Када би бачен у тамницу, неко од велможа царских заузе се за њега код цара. Цар га пусти но с тим, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: „То никако не могу напустити. Јер великим мукама биће предан онај, ко скрива дати му талант”. Па продужи ширити веру Христову. Цар нареди те му ударише трње под нокте, и мучаху га дотле док не предаде дух свој Богу.
Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Света Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „Ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде секли”. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „Кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота”. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа свете Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке”. Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља 1796. године. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.
Свети мученик Флорентије беше из града Солуна. Као хришћанин он беше ревнитељ побожности и врлине, и изобличаваше и исмеваше лажне богове незнабожачке. Хришћане пак он утврђиваше у Христовој вери, трудећи се свим силама да их научи вршењу заповести Господњих и врлина. Зато га игемон града Солуна изведе на суд. Он на суду пред игемоном и свима смело исповеди своју веру у Христа као Бога и Творца, а незнабожачке богове нагрди тврдећи да су они дрво и камен и злато и сребро и бакар и гвожђе, бездахни и мртви идоли. Због таквих речн он би страховито бијен; затим га обесише о дрво и стругаше; после тога га бацише у огањ, и блажени мученик радујући се и молећи се и благодарећи Бога сконча, и доби венац мучеништва.
Свети Никита родио се у Пафлагонији од побожних и богољубивих родитеља, који беху даљни сродници царице Теодоре, жене цара Теофила иконоборца. Као дете он би дат у школу, и изучи књигу; а кад му би седамнаест година он оде у Цариград. У то време на царском престолу бејаше супруга умрлог цара Лава IV Ирина и њен малолетни син Константин. Примљен у царски двор на службу, Никита убрзо постаде управник двора, и доби звање патриција. Затим би постављен за војног старешину, војводу на Сицилији.
ОВИ свети мученици за веру у Христа бише мачем посечени у време безбожног цара Јулијана Одступника (361- 363. године). Похвално слово њима одржао је Свети Јован Златоусти (Migne, P. C. 50, 572-577).
МУЧЕНИЦИ свети Андромах и Диодор за Христа Господа у огњу скончаше.
ОВАЈ свети угодник Божји Теодот, епископ Ефески, у миру скончао.
СBETA мученица Антија би бачена у усијаног бакарног вола, и тако сконча.