Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али, кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима, цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости, цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. Потом их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „И чест и бешчешће, и живот и смрт - све је једно ономе ко иште царства небескога”. Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху једни за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела светог Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада свети Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара и Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. године.
Родом из епархије Агатанидске, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А свети Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше светог Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.
За царовања римског ћесара Клаудија, који и своју мајку уби зато што беше хришћанка, и који од тада никаквог сажаљења и милости не имађаше за хришћане дође из Африке у град Таракину[8] блажени ђакон Кесарије. И видећи где идолима приносе жртве, он по пљува идоле и поразбија их. Због тога би бачен у тамницу, у којој проведе три дана без хране. Затим му везаше руке наопако, и војници га тераху испред кнежевих кочија све до Аполоновог храма. А када стигоше близу храма, свети мученик се помоли Богу, и тог часа храм се сруши до темеља и затрпа жреце и све који се налажаху у њему.
Преподобни Сергије отпоче свој монашки живот у Светој Гори Атонској. Отуда се врати у своју отаџбину Русију, и ступи у манастир великог угодника Божјег, преподобног Сергија Радонежског, који тада још беше у животу. И проведе преподобни Сергије Нуромски дуго време под руководством светог богоугодника Радонежског, угледајући се на њега и подражавајући свети живот његов. И често разговараху они о духовним прегнућима. Али преподобног Сергија Нуромског срце је вукло пустињачкој усамљености и молитвеном тиховању. Дуго размишљајући о томе, он једног дана дође к наставнику свом, поклони му се до земље, и лијући сузе исповеди му своје помисли и моли га за благослов и дозволу да се удаљи у пустињу. А свети наставник, прозревши да је он сасуд пун Духа Светога, и да ће бити наставник монасима и добар пастир стада Христовог, даде му свој благослов и поуке потребне за пустињачки живот, па га отпусти с миром, рекавши: Иди, чедо; Бог нека је с тобом!
Ових деведесет и девет преподобних отаца, међу којима најпознатији беше Јован Пустињак, подвизаваше се и усавршише се на острву Криту, али им порекло беше из разних крајева. Преподобни Јован беше из Египта и са њим других тридесет пет отаца; тридесет девет пак отаца беху са острва Кипра, а осталих двадесет и четири из Аталије...
ОВИ свети мученици посечени и бачени у реку, за време римског цара Клаудија.
У ХРИСТА поверовао; Христу се усрдно молио; у миру се преставио.
Велики испосник; подвизавао се у Кијево - Печерском манастиру у тринаестом столећу. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.
Рођен у месту Кону у Витинији од родитеља хришћанских, Петра и Антусе, и крштен са именом Мануил. Дадоше га родитељи да учи кројачки занат. У томе отац му се потурчи и пресели у Брусу. Када Мануил једном дође послом у Брусу, нађе га отац и навали на њ силом да га потурчи. Узалуд се Мануил опираше: Турци га силом обрезаше. Тада Мануил одбеже у Свету Гору, и замонаши се у скиту свете Ане и прозва се Макаријем. И би монах изврстан дванаест година, али никако немаде мира душевнога. „Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима” (Мт 10, 33) - те речи Христове непрестано су зујале у ушима Макаријевим. Стога се реши, и, с благословом свога старца, оде у Брусу и јавно исповеди пред Турцима веру у Христа називајући Мухамеда лажним пророком. После шибања кроз сто тридесет дана, и других још тежих мука, би посечен мачем, у Бруси 6. октобра 1590. године. Један део његових чудотворних моштију чува се у скиту свете Ане на Атону.