Игуман манастира на реци Сагариси, у Витинији; преставио се у десетом столећу. (Имао страшно виђење).
Преподобна Харитина беше из кнежевског Литовског рода; у тешко по Литву време она се пресели у Новгород. Тамо ступи у манастир светих првоврховних апостола Петра и Павла, што је на Синичјој гори. Због свог добродетељног живота она би изабрана за игуманију обитељи. Упокоји се ова света богоугодница у тринаестом веку. Свете мошти њене покоје се у гробљанској цркви Петропавловске обитељи.
Настојатељ грузинских манастира: Хандзојског и Шат - берде; преставио се 991. године, у 102. години свога живота.
Ови свети мученици беху ученици светог Дионисија Александријског и служитељи Господа нашега Исуса Христа. Свети Гај и Фавст бише прогнани са учитељем својим, и после многих мука скончаше мученички. Јевсевије пак и Херимон, после изгнанства светог Дионисија, уз помоћ Божију посећиваху свете мученике по тамницама и сахрањиваху тела њихова. Тако доживеше до царовања цара Декија. За исповедање вере Христове они претрпеше жестока мучења, али остадоше непоколебљиви. Многе незнабошце они научише Христовој вери, и крстише их у име Оца и Сина и Светога Духа: једне тајно а друге јавно. Затим они бише ухваћени и посечени мачем, и предадоше блажене душе своје Господу, од кога примише венце мучеништва. Са Св. Дионисијем пострадало свега 8 мученика.
СУПРУГА Св. Стефана Штиљановића, о којој се опширније говори у Житију мужа њеног (под данашњим датумом).
СИН Јарослава Владимировича Мудрога од супруге његове Индигерде, у монаштву Ане.[25] Био одважан и храбар ратник, но уједно с тим и равноапостолни поборник православне вере. Он је подигао у Новгороду Софијску саборну цркву. Преставио се 1052. године. Свете мошти његове и његове мајке свете Ане почивају у Софијској саборној црквн у Новгороду.
Био друг светом Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа атинског. У време успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умиљењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу јеванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро управи стадо своје словесно, и најзад мученички сконча за Христа, који му даде двојак венац у царству Свом небеском, венац јерарха и венац мученика.
Деспот српски. Родом из Паштровића. Управљао српским народом у претешким приликама борећи се храбро против Турака и Латина. Праведник Божји и родољуб, овај дивни кнез може се успоредити са светим Александром Невским или са светим краљем Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. године). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време Другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих, замонаши се и предаде подвигу до смрти.