Најпре велики подвижник необичнога милосрђа и потом патријарх у време цара Лава Мудрог (889-912). Замонашио и свога оца. Устројио манастир над моштима свете Калије.
Издашне руке према бедним из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и, доцније, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута, он види да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин што се од њених моштију исцелише многи болесници. Уверивши се у то свети патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима.
Овa чудотворна Икона Пресвете Богоматере дошла је, "у време иконоборства, чудесно идући сама по мору, из Мале Азије у Иверски манастир на Светој Гори. Њу је са воде унео у манастир преподобни Гаврил Иверски, који се слави 13. маја. Икона стоји на вратима манастира и зато се зове "Портаитиса" - Вратарка. Ту ју је ранио у лице неки неверник, због чега је из Иконе потекла крв, што се и до данас види. Ова св. Икона празнује се још и 13. октобра и на Пасхални уторак.
Мученик Христов Риста беше из Албаније. У својих четрдесет година он оде у Цариград, и тамо постаде вртар. Једнога дана на тржишту он продаде јабуке једноме Турчину. У разговору они се стадоше препирати око вере, па се и посвађаше. Да би се осветио Ристи, Турчин га оклевета како је, тобож, Риста рекао да ће се потурчити. Ристу позваше на суд, и овај Турчин лажно сведочаше да је Риста заиста рекао да ће се потурчити. Судија упита Ристу о томе...
Епископовао у Риму од 223 до 230 године. Пострадао мученички.
Ове побожне и богобојажљиве жене праћаху светог Власија и помазиваху себе крвљу што је текла из његових рана
Син великог кнеза Мстислава и унук Владимира Мономаха, рођен и васпитан у Новгороду, он се молитвом и читањем божанствених књига из ране младости свом душом приљубио уз Господа и био му веран целога живота. Поучавајући се свагда у заповестима Господњим, он имађаше душу милостивну, помисао чисту, срце бодро, веру непоколебљиву, љубав нелицемерну. Почео управљати Новгородском облашћу од 1117. године. За време свога кнежевања ревносно се трудио на хришћанском просвећивању и хришћанском начину живљења својих поданика, волео богослужења, сазидао многе цркве, бранио слабе од насиља силника, био пријатељ сиромаха и хранитељ сирочади, утеха и заштитник невољних; једном речју: био родитељ својих потчињених. У Пскову свети кнез подиже нарочито лепу од камена цркву Светој Тројици. И убрзо се престави 1138. године, у својих 46 година. Свога верног слугу Господ дивно прослави: на његовом гробу збиваху се чудесна исцељења и многа друга чудеса.
Родом из области кападокијске. Богобојажљив и кротак из раног детињства. Због својих великих врлина изабран за епископа града Севастије. Беше Власије велико духовно и морално светило у том незнабожачком граду. У време тешког гоњења хришћана свети Власије храбраше своју паству и посећиваше мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут беше славни Јевстратије. Када град Севастија оста сасвим без хришћана - једни изгибоше, други избегоше - тада се старац Власије повуче у планину Аргеос, и тамо се настани у једној пештери. Дивљи зверови познавши светог човека, прибише се око њега, и он их нежно миловаше. Но гонитељи нађоше светитеља у том скривеном месту и поведоше га на суд. Уз пут Власије исцели једнога дечка, коме беше застала кост у грлу; и на жалбу неке бедне удовице, да јој вук уграбио беше прасе, учини силом своје молитве, те јој вук врати прасе. Мрачне судије га жестоко мучише, бише и стругаше. Својом непоколебљивошћу у вери Христовој Власије обрати многе незнабошце у веру. Седам жена и два детета тамноваху заједно с њим. Жене бише најпре посечене, потом и дивни Власије са она два детета. Пострада и прослави се 316. године. Народ се моли светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од зверова. На Западу пак моле му се још и против гушобоље.