Неки кнез киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека, окружена зверовима, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је, старац одговори, да му је име Зосим, да је хришћанин, и да одавно живи са зверовима, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана, који и сам беше љути мучитељ хришћана, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет, где га нарочито хтеде мучити, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима, веза му камен о врат, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „Заповеди, да дође једна звер, па да и ми сви верујемо!” Свети мученик се помоли Богу, и, заиста, појави се огроман лав, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога.
Праведан и милостив, пред смрт примио схиму и упокојио се 1298. године.
Од младости сведушно пошао за Христом, ослободивши се од два тешка бремена: од бремена богатства и од бремена тела. Првог бремена ослободио се раздавши све своје имање ништим и убогим, а другога великим постом. И тако прво себе исцели, па онда поче другима давати исцељење. Бестрастан и испуњен благодаћу Духа Светога Евменије засија светлошћу, која се не могаше сакрити. Па као што је писано „Не може се град сакрити кад на врху горе стоји” (Мт 5, 14), не може се ни Евменије свети сакрити од света. Видеше га људи и изабраше за епископа у Гортину. Као епископ он управљаше стадом Христовим као пастир добри. Беше отац сиротим, богатство ништим, утеха жалосним, исцелитељ болним, и предиван чудотворац. Молитвом је чинио чудеса многа: опаку змију умртвио, демоне изгонио, болеснике многе исцелио; и то не само у своме месту него и у Риму и у Тиваиди. У Тиваиди молитвом кишу испроси у Бога у време суше; и тамо најзад и сконча земни живот свој и пресели се у вечне обитељи Господа својега. Живео и деловао у VII веку.
У граду Промиси у Фригији за време цара Адријана беше неки властелин Тертил, незнабожац. Ариадна, девица, беше му робиња, и хришћанка. На дан рођења свога сина Тертил уреди велико жртвоприношење идолима, на које благочестива Ариадна не пође него оста дома молећи се Богу истиноме. Господар њен разгневи се на њу због тога и поче је присиљивати да се одрекне Христа и поклони идолима. Но како се Ариадна отказа то учинити, он је намучи бијењем и другим љутим мукама, па је баци у тамницу. Онда је пусти из тамнице и најури од куће; но убрзо се раскаја, што је пусти, те посла слуге да је ухвате и врате. Ариадна се беше већ удаљила из града. Када виде гонитеље, она се помоли Богу при једној великој стени, и стена се раствори и сакри Ариадну. Слуге се од тога збунише, међу собом завадише и побише, те изгибоше један од другог.
Пострадао за Христову веру од шаха Абаса II заједно са својим сродницима: Елисбаром и Шавлом 1661. године.
Епископ Новгородски; био прво игуман њиме основаног 1153. године Успенског Аркадијевог манастира, близу Новгорода, и много се потрудио у црквеним и народним пословима. Преставио се 1163. године, оставивши за собом успомену кротког владике и дарољубивог оца сиромашних и убогих.
Свети мученик Кастор би уморен глађу од стране идолопоклоника. (Спомен им се врши заједно близу Јустинијановог моста).
Живеле и страдале у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија-мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше дванаест, Нада десет, а Љубав девет година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени,” смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде”. Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад, једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија, однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховим три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.