Ови свети мученици живљаху у време цара Адријана.Татуил најпре беше идолопоклонички жрец. Научен од једнога епископа, он приступи вери Христовој. Зато га намесник Авгар стави на муке: најпре га моткама бише, па му очи жегоше; затим му руке везаше наопако, па га бише по стомаку; онда га обесише за једну руку, па испод њега наложише ватру и тако га пекоше; напослетку га привезаше за једну гвоздену справу, па му главу тестером одрубише. У исто време његовој сестри Вевеји одсекоше мачем главу.
О њима видети под данашњим датумом: Страдање св. Вавиле Антиохијског.
Из града Левкосије (данашње Никозије) на острву Кипру, од побожних родитеља Луке и Лурдане. Отпутовавши у Египат здружи се тамо са једним отпадни|ком од хришћанске вере. Једном, у пијаном стању, он се одрече Христа и потурчи се. Али чим се отрезни, он се стаде горко кајати. И не налазећи мира души својој, он стаде лутати и лека души својој тражити. Тако дође у Бејрут и тамо се исповеди код ондашњег архијереја. Ово духовно лице му препоручи лек: да се наоружа духовним оружјем истинског и свесрдног покајања и да ступи у немилосрдну борбу са духовима зла испод неба. И Полидор се одмах поче постити, Богу молити, метанија чинити, свештене књиге читати, нарочито Житија Светих.
Четврти син цара Ираклија, називан понекад Константин Ираклије. Владао је 641. године (неколико месеци) Византијом; био православан; неправедно отрован.
Блажени Јован подвизавао се у граду Ростову, трпећи разноврсне нужде и невоље. Усавршавајући себе у духовном животу, он је и другима многима давао врло корисне савете односно спасења душе. После дуг их подвига он се преставио 1580. године, и био погребен иза олтара Власијевске цркве.
Рођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана;... имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима”. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму двадесет хиљада мученика (в. 28. децембар). То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се тиме не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Свети Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти, него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мученишта, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла двадесет војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Задивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се сакрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Успут сви војници повероваше у Христа и беху крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV века.
Деветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти светог Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену, што видевши мучитељ њен, Александар, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље, паде на колена, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке, и у том предаде дух свој Богу, око 309. године.