Блажени Иринеј беше ђакон и неустрашиво проповедаше Христа, истинитог Бога. Зато га незнабошци ухватише и доведоше пред кнеза. Са светим Иринејем беху доведени пред кнеза и два хришћанина, Ор и Оропсис. Пошто смело исповедише своју веру у Христа, они сва тројица бише бачени у огањ, али одмах паде киша и угаси га, и свети остадоше неповређени. Затим их бацише пред зверове, али их и они не дарнуше. Потом их обесише о дрво и немилосрдно стругаше. Напослетку им главе одсекоше. И тако ови блажени примише венце мучеништва.
у Пирсу у Евританији (Грчка)
Свети Агатоник беше грађанин никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвате светог Зотика у неком месту Карпину, распу на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и светог Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Боголепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Чврсто везане све поведе у Византију, но успут помреше од рана и изнемоглости свети Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише светог Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем беху мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.
У време страшних гоњења хришћана у Шпанији беше нека девица Евлалија, рођена од хришћанских родитеља, у месту званом Варкинон. Сва предана Христу као Женику своме, сва удубљена у Свето Писмо, она се вежбаше истрајно у драговољним подвизима тела и духа. Када мучитељ Дакијан немилосрдно убијаше хришћане по Шпанији, па дође и у Варкинон, Евлалија се искраде ноћу од својих родитеља, изађе пред мучитеља, и пред многим народом изобличи га за убијање невиних људи, ружећи уз то мртве идоле и исповедајући јавно веру своју у Христа Господа живога. Разјарени Дакијан нареди, да је обнаже и туку штаповима. Но девица света изјави, да не осећа болове у мукама за Христа свога. Тада је мучитељ крстообразно привеза за дрво и нареди, да јој тело свећама пале. Упита је мучитељ где је њен Христос да је сад спасе? А Евлалија одговори: „Овде је са мном, али ти не можеш да Га видиш због нечистоте твоје”. У великим мукама предаде Евлалија дух свој Богу. И када издахну, видеше људи голуба бела где излази из уста њених. У том паде изненадно снег и покри наго тело мученице као белом хаљином. Трећег дана дође свети Феликс и жалобно плакаше пред висећим телом Евлалије. И на мртвом лицу светитељке појави се осмејак. Родитељи њени дођоше и заједно са осталим хришћанима чесно сахранише тело свете девице. Пострада за Господа свога и пређе у вечну радост почетком IV века.
Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Свети Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а потом виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се свети Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излажаше из воде, спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунице. Прославивши Бога, кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога, људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „Кад своје остависмо, како туђе да примамо?” И проповедаше свети Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокојио се у Господу у граду Вириту Финикијском.
Васса беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени беху мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.
Рођен у граду Смоленску, а према молитвама родитеља својих. Ступи рано у монаштво и предаде се великом подвигу подражавајући древне оце пустињске. Доцније основао манастир Светог Крста код Смоленска. Претрпео многа искушења од демона и људи, са великим стрпљењем и благодарношћу Богу. Приликом велике суше низвео кишу молитвом својом. Проживевши педесет година у монашком чину, упокојио се мирно у Господу око 1220. године.
Брло драг ученик светог Аврамија Смоленског и усрдни подражавалац врлина свог светог наставника: кротости, смиреносги и љубави к ближњима; упокојио се око 1238 године.
Свети трудољубиви подвижник Печерски подвизавао се у четрнаестом веку. Свете мошти његове почивају у Антонијевим пештерама.