Беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу ангел му се јави и поткрепи га. Потом стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља - судију у лице. Судија Антипатр као ван себе узе мач и уби себе. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250. године.
Лекар из Тарса, од знаменита рода. Лечећи народ, учио га вери Христовој. Цар Диоклецијан нареди те му главу одсекоше у Никеји 298. године. Они који му одсекоше главу и донеше цару, ослепеше, а када главу вратише к телу и помолише се, оздравише.
Подвизивао се у другој половини XI века у планини Осоговској на месту званом Сарандопор, у једној пећини. На томе месту доцније подигне цркву један други подвижник, Теодор са Овчег поља, коме се на сну јавио свети Јоаким. Многа чудеса кроз векове догађала су се од моштију преподобног Јоакима, а и данас догађају.
Сељак, родом од Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стамат с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стамат се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: „Моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!” Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680. године. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким.
Свети Евстатије II беше архиепископ Српске православне цркве после архиепископа Јакова, то јест од године 1292. до 1309. године. Он беше велики подвижник у личном животу и ревностан пастир у управљању Црквом. За његово време Српска Црква увећа се за три епископије: звечанску, лимску и скопску. Поживевши богоугодно и пастирствовавши Христоподобно, свети Евстатије се мирно упокоји у Господу 16. августа 1309. године. Одмах по престављењу би од свих слављен и спомињан због своје светости.
Велики чудотворац; свете мошти му почивају у манастиру светог Романа, на путу између Ражња и Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Живео и делао у 11. веку. И данас се крај његових моштију исцељују тешки болесници, нарочито душевни. Манастир светог Романа код Ђуниса подигао је свети кнез Лазар.
Живео је у 16. и 17. веку. Подвизавао се богоугодно и дуго у светој лаври српској Хиландару на Атонској гори. По послушању би послан од Хиландарског братства у метох Хиландара у Банату у области садашњег Зрењанина. У молитви и посту ту се он строго подвизавао и од Бога добио дар чудотворства које се посебно очитовало по његовом престављењу. Био је погребен на месту где се данас у Зрењанину налази мала црквица њему посвећена, а народ је одмах почео да посеђује његов гроб, где су се уз молитве догађала и данас се догађају многа излечења.
Преподобни Херимон спомиње се у Паладијевом "Лавсаику" и у "Отачком азбучнику". Његова пештера у пустињи била је удаљена дванаест потркалишта од воде. По престављењу свом он би нађен мртав на столици, са радом у рукама, јер је скончао бавећи се рукодељем. Светог Херимона спомиње и свети Теодор Студит у Посном Триоду, у канону Сирне суботе, у шестој песми.
Овај свети отац Тимотеј рођен је године 1510 у селу Каламос у Атици. Отац му је био свештеник и он га је научио хришћанској науци. Тимотеј се од детињства одликовао врлинским животом и побожношћу, а такође и чврстином карактера. Због тога га заволеше и истакнути црквени људи. Епископ Оропоса толико га заволе да га о свом трошку посла у Атину да учи даље школу, јер провиде у дечку пастира Цркве Христове. По завршетку науке Тимотеј се врати у Оропос и би од епископа рукоположен најпре за ђакона а потом и за свештеника.