Овај свети беше из села Кијоса близу Никеје у Витинији, и имађаше жену и децу. Беше богат и припадаше старешинама општине, но живљаше чесним еванђелским животом. Деси се да на његово село Турци наметнуше превелики царски данак на хришћане. Као најстарији међу старешинама села, Атанасије реши да се заузме за хришћане, те покрену питање да и Турци тога села помогну хришћанима у плаћању царског нареза, јер нису били спахије ни јаничари, да би били ослобођени од пореза. Осетивши то и побојавши се, Турци се реше да спрече Атанасија, па га ухвате и одведу код везира у Цариград клеветајући га да је рекао да хоће да постане Турчин, тј. муслиман...
Очима душе свагда гледајући Господа Христа, овај свети мученик пострада за Њега посечен мачем.
Спомиње се као патријарх Јерусалимски у Јерусалимском Канонарију овога дана.
Пострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи, нити жртве идолима принети, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем, стругаше оштрим гвожђем, пребише им колена, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308. године.
Ученик апостола Петра, родом од града Антиохије. Свети Петар га узе собом из Антиохије у Рим, и у Риму га рукоположи за епископа града Равене. Дошавши у Равену, Аполинарије уђе у дом некога војника Иринеја, коме исцели сина од слепила, и кроз то обрати цео дом вери Христовој. Исто тако исцели од неког тешког недуга и жену војеначалника равенског, те и његов сав дом крсти. По жељи војеначалника Аполинарије оста у његовом дому на становању. Ту направи и једну домаћу цркву. И пребиваше у том дому дванаест година, проповедајући Јеванђеље и крштавајући неверне. Од незнабожачких старешина би љуто мучен у више махова, но свесилна десница божја подржа га и спасе га. Најзад би осуђен на прогонство у Илирик (на Балкан). Но лађа, на којој путоваху, разби се од буре и потону, и од свих путника спасе се само свети Аполинарије са два војника и три клирика своја. Чудесно тако спасени војници повероваше у силу Бога Аполинаријевог и крстише се. Тада Аполинарије пође проповедати Јеванђеље по целом Балкану, спуштајући се до Дунава. Потом се упути у Тракију, где такође под притиском великим шираше Јеванђеље Господње. После три године рада на Балкану би протеран натраг у Италију. Он дође у Равену, где му се сви верни необично обрадоваше. Чувши за ово, старешине незнабожачке писаху цару Веспазијану о Аполинарију као мађионичару, и питаху га да ли да га предаду смрти као непријатеља њихових богова. На то цар одговори, да га не треба убијати, него само тражити да принесе жртву боговима, или да се из града изагна, јер вели: „Не приличи се да се светимо некоме за богове, јер они сами могу се осветити непријатељима својим, ако се прогњеве”. Но и мимо ове царске наредбе незнабошци ударише на Аполинарија и ножевима га избодоше. Од тешких рана овај слуга Божји издахну и пресели се у Царство Божје. Мошти светог Аполинарија почивају у Равени, у цркви његовог имена.
Епископовао у граду Равени у Италији; мученички пострадао за Христа мачем посечен.
Ова преподобна Ана живљаше у време цара Теофила (829-842 г.) Беше из познате и богате породице и телесно врло лепа. Одгајивши је у побожности, родитељи убрзо умреше, те њој остаде велико богатство које она раздаваше потребитима. Чувши за њену лепоту и имање неки Агарјанин, који живљаше у Цариграду, измоли дозволу од цара Василија Македонца (867-886 г.) да ову блажену Ану узме себи за супругу...
Грчки цар Никифор I (802-811 г.) победи 811 године Бугаре, тада још нехришћане. Но затим се одаде весељу и пијанчењу што искористи бугарски хан Крум и изненада нападне на његову војску, самог цара зароби и многе његове војнике одмах погуби, а многе опет зароби. Од ових заробљених војника хришћана многи су били страшно мучени и приморавани од незнабожаца да се одрекну своје хришћанске вере. Оставши чврсти и непоколебљиви, они бише мачем посечени, обешенн, стрелама устрељени и на друге разне начине погубљени, те тако примише венце мучеништва за веру своју у Христа Бога. По некима пак, ово би 26 јула. (Са њима беше заробљен и Св. Петар патриције, о коме видети опширније под 1. јулом).
У селу Егиалуса у покрајини Амохосту на Кипру постоји храм (из 14-15 века) посвећен Светом Тирсу, који се слави данас 23 јула. Овоме Светоме написа синаксарско житије монах Акакије 1773 године, и назива га епископом Карпасије, који је затим, повукавши се са престола, подвизавао се на месту где му је данас храм.