Свети мученик Маркијан још као младић би ухваћен и мучен у граду Иконији, а затим га одведоше у Кападокију к управитељу области Перенију. Мученик јуначки изобличи Перенија због идолопоклоничког незнабожја, а Христа исповеди као Бога и Господа. Због тога га стругаше по телу и образима. Затим, разљућен прекорним речима страдалца, мучитељ нареди да га положе на усијани тигањ, па да му потом одрежу језик. Када све то би извршено, и свети мученик остаде тврд у вери и продужи исповедати Христа, онда га управитељ осуди на посечење мачем. Тада војници узеше светог Маркијана, и у време када се он мољаше и благодараше Богу одсекоше му главу.
Њихов спомен бива и 31. августа.
Родом из Јужне Русије; монах Кијево - Печерске обитетељи, он 1274 године због својих високих подвига би постављен за епископа Владимирског. Силан у Светом Писму и у проповели покајања. Упокојио се 1275 године; погребен у Владимирској Успенској цркви.
Родом из Ржева; у младости бавио се кожарским занатом; против воље ступио у брак; након пет месеци оставио жену и отишао у Новгород, где је и стао у посту и молитви служити Господу. Године 1562 основао у околини Новгорода манастир Рождества Богородице; у њему се и замонашио. Живот његов у манастиру био је веома строг; стално је носио вету одећу, тело своје морио веригама, и пребивао у непрекидној сузној молитви. Последње године свога живота провео у затворништву, и преставио се 1570 године. Свете мошти његове 1787 године пренете из његовог манастира у Кирилов манастир, где и сада почивају.
У младости био кројач; покренут побожношћу он прими монаштво у Пинегском Макаријевском манастиру. Проводећи веома строг монашки живот, он стече за кратко време високо поштовање код све братије. Но избегавајући славу људску и волећи усамљеничко тиховање, он се удаљи на реку Кичмењгу, у Воломску шуму, и ту основа манастир Крста Господња. Постављен за настојатеља, преподобни Симеон беше братији узор трудољубља, простосрдачности, поста и молитве. Сконча он мученички, пошто га убише разбојници 1641 године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Воломској обитељи.
Рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године...
Ови мученици беху родом из Калипте у Азији, и Прокл беше стриц Иларију. Пострадаше у време Трајаново. „Каквога си рода?” упита судија Прокла. Прокл одговори: „Род је мој Христос, и надежда моја Бог мој”. Кад му судија припрети мукама, Прокл рече: „Кад се ви бојите да преступите заповест цареву, да не бисте пали у кратковремене муке, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју, да не бисмо пали у вечне муке!” Када Прокла мучише, тада Иларије приступи судији и рече: „И ја сам хришћанин”. После многих мучења, обојица беху на смрт осуђени, и то: Прокла распеше на крст, а Иларију одсекоше главу мачем. И одоше оба у радост Господа својега.
Човек племенита и богата рода. Презревши земна блага у младости, повуче се на гору Малеа, код Свете Горе, где се подвизаваше, чистећи своје срце постом и молитвом. Имао је доцније много ученика, од којих је најзнаменитији свети Атанасије Атонски. Скончао мирно око 940. године.