Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.
Један од Дванаесторице. Син Јосифов и Саломин, а брат Јакова, брата Господњег. Са Саломом, ћерком Ангеја, сина Варахина Захаријана, имађаше Јосиф дрводеља четири сина: Јакова, Јосију, Симона и Јуду. Овај Јуда назива се понекад Јуда Јаковљев, по знаменитијем од себе брату своме Јакову. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: „Јуда слуга Исуса Христа, брат Јаковљев” (Јд 1, 1). И ако се и он могаше назвати братом Господњим колико и Јаков, он то не чињаше из смирења и стида, јер у почетку он не вероваше Христу Господу; и када старац Јосиф пред смрт хтеде и Исусу дати део имања као и осталој деци својој, сви се томе успротивише па и Јуда, само Јаков драговољно одели део од свога дела и намени га Исусу. Још се Јуда назива Левијем и Тадејем. Има још један Тадеј, од Седамдесеторице апостола (в. 21. август), но овај Тадеј, или Јуда, био је један од великих апостола. Проповедао је Јеванђеље по Јудеји, Самарији, Галилеји, Идумеји, Сирији, Арабији, Месопотамији и Јерменији. У Едеси, граду Авгаровом, допунио је проповед онога другога Тадеја. Када проповедаше у пределима око Арарата, би ухваћен од незнабожаца, распет на крст и стрелама убијен, да вечно царује у царству Христовом.
Мисирац по рођењу и језику. По једном виђењу у сну мајка га заветова Богу на службу. Као младић дође преподобни Памбу, и овај га прими за ученика и за саученика преподобног Јовану Колову, који и описа житије Пајсијево. На радост свом духовном оцу Пајсије прилагаше труд к труду, и подвиг к подвигу. Више пута јављао му се пророк Јеремија, кога је он нарочито волео и чешће читао; јављали су му се чешће и ангели Божји, па и сам Господ Христос. „Мир теби, возљубљени угодниче мој!” рекао му је Господ Христос. По великој благодати од Бога Пајсије је имао нарочити дар уздржавања од јела. Често није окушао хлеб по петнаест дана, још чешће по недељу дана, а једном је, по сведоџби Јована Колова, седамдесет дана проживео не окусивши ништа. Имао је велику борбу са духовима злобе, који су му се јављали понекад онакви какви и јесу а понекад у виду ангела светлих. Но благодатни слуга Божји није се дао никад обманути и прелестити. Био је прозорљивац и чудотворац знаменит по свему Мисиру. Преселио се у вечност 400. године. Преподобни Исидор Пелусиот пренео његове мошти у своју обитељ, и чесно их сахранио.
Војник римски у време цара Трајана. Храбро исповедао своју веру у Христа Господа, због чега је претрпео љуте муке. Усред мука чуо глас с неба: „Мужај се, Зосиме, и крсти се. Ја сам с тобом!” Ангели Божји јављали му се у тамници. После многих мучења секиром посечен 116. године.
Подвизавао се у VI веку близу Јерусалима. Подвигом достигао високи ступањ чистоте и силе, тако да му се зверови покораваху. У дубокој старости упокоји се у Господу 586. године.
Одрекавши се света, преподобни Зенон постаде ученик великог старца Силуана. Због своје неизмерне послушности, крајњег подвижништва и нестицања, он постаде чудотворац, изгонећи многе демоне из људи. Пошто проведе шездесет и две године у тешким подвизима, преподобни отац Зенон отиде ка Господу.
Пострадао за Господа Христа мачем посечен. Спомен му се врши у мартирију Св. Исидора унутар храма Св. Ирине, према мору (у Цариграду).
Био војвода римски у финикијском граду Триполису, у време цара Веспазијана. Родом из Јеладе, „великотелесан узрастом, снажан, крепак и храбар у биткама”. Царски намесник Адријан посла један одред војске, да ухвате Леонтија, јер овај Адријан беше јаросни противник и гонитељ хришћана. Старешина тога одреда, Ипатије, разболе се успут од љуте трескавице, због чега одред мораше да успори свој ход. Једне ноћи јави се ангел Божји Ипатију и рече му: „Ако хоћеш здрав да будеш, узвикни трипут попут небеса са свима твојим војницима: Боже Леонтијев, помози ми!” Своје виђење саопшти Ипатије друговима својим, и сви једногласно узвикнуше како ангел посаветова, и Ипатије наједанпут оздрави. Ово чудо задиви све, а нарочито некога Теодула. Тада Ипатије и Теодул пођу напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. Леонтије их прими лепо и угости. А када им изложи своју веру у Христа, њихова се срца разгореше љубављу ка Христу, и у томе часу облак светао спусти се на Ипатија и Теодула, и из облака паде роса на њих. То сам Дух Божји крштаваше ове обраћене душе, а свети Леонтије у том часу изговори речи: „У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа”. Опаки Адријан сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани, нареди да их без поштеде бију, а потом да им главе секиром одсеку. Тако скончаше ова два духовна чеда Леонтијева. Тада Адријан наложи љута истјазања на Леонтија, но Леонтије оста непоколебљив у вери својој светој. Цело му тело ранама покрише, но он се приљежно Богу мољаше, да га не остави. Усред најљућих мука јави му се ангел Господњи и охрабри га и утеши. Најзад повалише мученика по земљи, и бише га дотле докле не предаде дух свој Богу. Страдање свети Леонтија гледао је својим очима неки кир Нотарије, који је то све и записао на оловним плочама, и плоче положио у гроб мученика. Чесно пострада свети Леонтије 73. године.
Пореклом Грк из Пелопонеза. Подвизавао се у манастиру Дионисијату шездесет година и преставио се 1605. године будући осамдесет пет година од рођења. За овога светитеља каже се, да је само једном ушао у манастир и само једном изишао из манастира за пуних шездесет година. Наиме, ушао је онда када је први пут ступио у манастир Дионисијат, а изашао је онда када су га мртва изнели да сахране. Имао је чудесан дар прозорљивости и прорицања, а по смрти из његових моштију потекло је миро.
У време цара Диоклецијана (284 - 305 г.) свети Етерије би оптужен да је хришћанин. Доведен на суд пред кнеза Елевсија, он исповеди Христа као Бога. Због тога он би истезан и буктињама паљен. Затим му усијаним гвожђем жегоше прса, пазухе и леђа. После тога му растопљено олово у уста налише, па га на усијане гвоздене лесе положише и држаше, али га анђео Господњи сачува неповређеног. Напослетку му главу одсекоше. И тако овај славни војник Христов прими венац мучеништва.