Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: „Поштуј оца свога и матер своју” (5. Мојс. 5, 16), показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама, Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: „Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ето ти мајке!” (Јн 19, 26-27) И тако збринувши Своју Мајку, Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. Углавном све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета светом Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета светом Лазару четвородневном, епископу кипарском, посета Светој Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са светим Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дому пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; потом мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излажаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу светих Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по Промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет на Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Пресветој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Пресвете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима - мноштвом ангела окружена, и рече им: „Радујте се, ја ћу бити с вама навек”. Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла шездесет година свога земног века.
У вароши Чајничу у Босни на данашњи дан Успења Пресвете Богородице бива велики црквенонародни сабор и празник пред чудотворном иконом Пресвете Богоматере, званом "Чајничка Красница", тј. Предивна и Прекрасна (Лепотица), која се у чајничкој цркви Богородичиног Успења налази још из древних времена.
Манастир Пресвете Богородице звани Малеви налази се на гори Парнону (Малевон) на југоисточној страни Пелопонеза, у области званој Кинурија. Пореклом је још из осмог века. У близини овога манастира, или можда и у њему самом, подвизавао се у ранија времена Свети Нил Мироточиви (његов спомен 12 новембра) и својим подвизима, молитвама и сузама натопио и обрадио земљу овога краја. Данашњи пак манастир подигнут је 1616 године, и током турског ропства више је пута био пљачкан, паљен и рушен, али је опет био изнова обнављан. Служио је као прибежиште православном народу овога краја у тешка времена агарјанског ропства. Од године 1949, када је последњи пут обновљен, претворен је у женски манастир и такав је и до данас.
У Бачком Петровом Селу постоји из давнина један чудотворни извор (тј. бунар са водом), назван од народа "Водица Пресвете Богородице". Од ове свете водице десило се током времена више чудесних исцељења, особито од болести очију. Једно такво чудо десило се 1926 године, када се исцелио један слеп човек, пошто се са вером и побожношћу умио овом светом водицом. Најскорије чудесно исцељење десило се 1975 године, на празник Покрова Пресвете Богородице, када се исцелио на том месту дванаестогодишњи дечак Милош из Новог Сада, који је боловао од болести кривљења кичме. Године 1969 подигнута је крај ове свете водице мала али лепа црквица посвећена Успењу Пресвете Богородице. На празник Успења Богоматере на овом чудотворном месту бива велики народни молитвени сабор.
Ово је дан његовог блаженог престављења, али је због празника Успенија Пресвете Богородице његов главни спомен пренесен на 20 октобар (дан преноса његових светих моштију), где видети опширније о њему. У његовом манастиру на Кефалонији спомен му се слави и други дан Успења (16 август) и 20 октобра.
Псковопечерске, Кримске, Далматске, Влахернске, Витлејемске, Овиновске и других.
Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка једнога дана смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан”, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.
Из племена Јудина, а из села Мориси, због чега се називао Морисићанин. Савременик пророка Исаије, Амоса и Осије, и царева јудејских Јоатама, Ахаза и Језекије. Изобличавао је пороке народа свога, изобличавао и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи зато што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. „Сион ће се преорати као њива и град ће Јерусалим бити гомила камења” (Јерем 26, 18) Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о месту рођења Његова. Он је Витлејем именовао местом рођења Месије, „којему су исходи од почетка, до вјечних времена”. Не зна се тачно, да ли је и овај пророк био убијен од Јевреја или је умро мирном смрћу (в. Јерем, 26, 18-19). Но зна се, да је био сахрањен у своме селу, и да су му мошти пронађене, заједно са моштима пророка Авакума, у време цара Теодосија Великог, према неком тајанственом откровењу, које је имао елевтеропољски епископ Зевин.
Рођен на Кипру од богатих и знаменитих родитеља. Био високообразован, ступао је у брак и имао деце. Када му жена умре, он се повуче у монашки живот у Сирију оставивши своју децу Провиђењу. Прочуо се беше због милосрдности, кротости и учености духовне, због чега га Апамејци изабраше за свог епископа. Као епископ ревносно се трудио на обраћању незнабожаца у веру хришћанску. Када изгори неки храм идолополонички, идолопоклоници ухвате Маркела и тобож као проузроковача тога пожара, сажежу на огњу око 389. године. Поучно је из живота светог Маркела нарочито још и то, што се код њега спомиње свештање воде и употреба освештане воде.