Свети Иларион из манастира Твали (Тулашвили) је служио као игуман манастира Кхакхули на југозападу Грузије почетком 11. века. Свети Иларион је био познати преводилац и писац и истакнути теолог, изузетан у врлини и слављен за своје проповеди и аскетски труд. Свети Иларион је подигао младог Георгија Светогорца да буде сјајан писац, преводилац, теолог и патриота. Од њега је и добио благослов за улазак у монашки живот. Након извесног времена, Свети Иларион се преселио из манастира Кхакхули у манастир Твали, недалеко од Антиохије, где је остао до краја свог живота. Св Иларион се упокојио 1041. године.
Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк, најстарији му син, кнез кијевски, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана, и буду сахрањена у граду Вишгороду где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила, која исцељује људе од разних болести и мука.
Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550- 600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновље живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату.
Ова преподобна Ана живљаше у време цара Теофила (829-842 г.) Беше из познате и богате породице и телесно врло лепа. Одгајивши је у побожности, родитељи убрзо умреше, те њој остаде велико богатство које она раздаваше потребитима. Чувши за њену лепоту и имање неки Агарјанин, који живљаше у Цариграду, измоли дозволу од цара Василија Македонца (867-886 г.) да ову блажену Ану узме себи за супругу...
Грчки цар Никифор I (802-811 г.) победи 811 године Бугаре, тада још нехришћане. Но затим се одаде весељу и пијанчењу што искористи бугарски хан Крум и изненада нападне на његову војску, самог цара зароби и многе његове војнике одмах погуби, а многе опет зароби. Од ових заробљених војника хришћана многи су били страшно мучени и приморавани од незнабожаца да се одрекну своје хришћанске вере. Оставши чврсти и непоколебљиви, они бише мачем посечени, обешенн, стрелама устрељени и на друге разне начине погубљени, те тако примише венце мучеништва за веру своју у Христа Бога. По некима пак, ово би 26 јула. (Са њима беше заробљен и Св. Петар патриције, о коме видети опширније под 1. јулом).
У селу Егиалуса у покрајини Амохосту на Кипру постоји храм (из 14-15 века) посвећен Светом Тирсу, који се слави данас 23 јула. Овоме Светоме написа синаксарско житије монах Акакије 1773 године, и назива га епископом Карпасије, који је затим, повукавши се са престола, подвизавао се на месту где му је данас храм.
Пострадао за веру у Господа Христа бачен у огањ и устрељен. По некима, био је епископ у граду Риму.
Пострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи, нити жртве идолима принети, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем, стругаше оштрим гвожђем, пребише им колена, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308. године.