Свети мученик Роман, кнез рјазански
Син Олега Краснога; одрастао усред страшних патњи своје родне груде; сачувао у себи љубав према светој вери и паћеничком отачаству. Свим силама радио за добро својих поданика, штитио их од насиља и пљачки ханских хорди. Зато га оклеветаше код татарског хана Мингу - Тимура како он, тобож, хули ханску веру. Свети кнез би позван у орду, где он храбро исповеди да је хришћанин и неустрашиво брањаше своју хришћанску веру. Због тога кнез би подвргнут ужасним мучењима: одрезаше му језик, ископаше му очи, одсекоше му уши и усне, и напослетку му одрубише главу, 19 јула 1270 године. Тело светог Романа његови саотачаственици однесоше у град Рјазан, и тамо чесно погребоше.
Свети Стефан Високи, деспот српски
Син светога кнеза Лазара српског и кнегиње Милице. Заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Оснивач красних задужбина Манасије и Каленића. После многих трудова и невоља скончао 19. јула 1427. године.
Свети мученици Дасије и Марон
Ови свети мученици окончаше свој земаљски живот посечени мачем.
Свети преподобни Фотије
Овај свети дође са светим мучеником Константином и осталима из Палестине на Кипар (види 1 и 13 јули), и подвизаваше се у селу Апиену близу Ларнаке, где и данас постоји посвећени му храм.
Свети мученик Маркел
Овај свети мученик би положен на ужарени гвоздени кревет, и тако сконча.
Свети преподобни Онисофор
Из Цариграда; подвизавао се у једној пећини крај села Анарита близу Пафа на Кипру. Упокојио се у миру.
Свети преподобни Леонтије
Оснивач манастира Карихова у Новгородском округу. Упокојио се 18 јула 1429 године. Свете мошти његове почивају у манастирској цркви.
Свети мученик Емилијан
У време Јулијана Одступника а у тракијском граду Доростолу беше Емилијан младић, слуга у градоначалника. Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм Царства римског, дође царски изасланик и у Доростол, да убије хришћане. Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима, тржиштима и улицама градским, и маљем полупа све идоле. Сутрадан беше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих. Ухваћен би један сељак, тога јутра виђен да пролази поред храма. Емилијан видевши да ће невин човек да страда, рече у себи: „Ако ја скријем своје дело, онда каква ми је корист од тога што учиних? Нећу ли се наћи пред Богом као убица невина човека?” Пријави се, дакле, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана, ко га наговори да то учини. Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповеди ми, да сокрушим оне мртве стубове, које ви називате боговима”. Тада судија нареди да га шибају, и после шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот свети Емилијан и пресели се у небесни 18. јула 362. године.
Свети преподобни Памво
Мисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик светог Антонија Великог, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик, да ниједну излишну реч не искаже, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама, плетући рогозине, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „Реци папи назидателну реч, која би му била од користи”. Ћутљиви Памво одговори: „Ако му моје ћутање не користи, то му ни моја реч неће користити”. Путовао једном свети Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих, ослови их свети Памво и рече: „Устаните и поздравите монахе, да благослов од њих примите, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света”. Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. године.