Ученице светог Панкратија, епископа Тавроменијског (спомиње се 9. фебруара и 9. јула). Мученички пострадале за Христа у огњу.
Рођен и васпитан у Мисиру. Рано се одао духовном животу и „не укаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим”. Посетио је светог Герасима на Јордану, и слушао је светог Исидора Пелусиота. Тело своје побеђивао је великим постом и бдењем, но свој подвиг скривао је по могућству од људи. Једанпут је четрдесет дана стајао на молитви не једући и не спавајући. Једну хаљину носио је и лети и зими. Имао је велики дар чудотворства. Сталног места пребивања није имао, него је до дубоке старости живео по горама и дубравама. Исцељивао је болесне и чинио многа друга чудеса на корист људи а на славу Бога. Упокојио се мирно 466. године.
Игуман Далматске обитељи у Цариграду. Био је ученик Григорија Декаполита и подражатељ живота Илариона Великога, чије је и име узео. Моћан у молитви, истрајан и храбар у страдању. А страдао је много за иконе у време злих иконоборачких царева, Лава Јерменина и других. Потом цара Лава исекоше мачевима његови сопствени војници у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тада Иларион свети би пуштен из тамнице. Но замало. Поново је био мучен и држан у тамници све до правоверне царице Теодоре. Видовит и прозорљив: видео ангеле Божје где односе на небо душу светог Теодора Студита. Угодивши Богу, упокојио се у царству небеском 845. године у својој седамдесетој години.
Као монахиње, чисте и девствене, подвизаваху се у једном незнатном манастиру близу Рима. Но када наста гоњење хришћана под злим царем Диоклецијаном, оне одбегну у Кампанију, и тамо се настане близу града Ноле. Њихов свети живот не могаше се сакрити од људи, и људи из околних места почеше к њима долазити тражећи савет, поуку и помоћ у разним мукама и болестима. Но најзад беху ухваћене од незнабожаца и пред суд изведене. Оне јавно и слободно исповедише веру у Христа. Када судија Леонтије упита Архелају свету о вери Христовој, одговори она: „Силом Христовом попирем силу ђаволску, људе учим разуму, да познаду једног истинитог Бога, а именом Господа мога Исуса Христа јединородног Сина Божјег даје се кроз мене слушкињу Његову здравље свима болесним”. Све три девице беху бијене, врелом смолом поливане, у тамници глађу морене, и напослетку мачем посечене. Када беху изведене на губилиште, јавише им се ангели, које и неки од џелата видеше и толико се од тога уплашише, да не смедоше дићи мача на свете девице. Но ове их охрабрише да изврше своју дужност. И тако беху посечене као јагањци 293. године и отидоше у Царство Христово, да се у вечности одмарају и наслађују гледањем лица Божја.
Одрекавши се света и свега у свету, преподобни Атал постаде монах и одаде се свима подвизима: посту, бдењу и сваком другом самомучењу, јер је у два, три, па често и у пет дана, само једанпут јео. Он никада није легао да спава, већ се седећи или стојећи предавао кратком сну, тек да унеколико утеши немоћ природе. Због таквих подвига својих он доби од Господа велику благодат и би обдарен огромном силом чудотворства. И он показиваше безмерну самилост не само према људима већ и према бесловесним животињама.
Када идолопоклоници дигоше гоњење на хришћане, онда блажени Геласије, понесен божанском ревношћу, раздаде сиромасима сву своју имовину, обуче бело одело, и оде к мученицима Христовим. Гледајући како их стављају на разне муке за Христа, он целиваше ране њихове, тражаше да се моле Богу за њега, и сокољаше их да буду храбри у мукама. Због тога га идолопоклоници ухватише и изведоше на суд пред игемона. Испитиван од овога, мученик исповеди да је Христос истинити Бог, и изјави да су идоли глуви и безосећајни. Игемон га најпре презриво удаљи као бедника и ништака; затим га подвргну осредњим мукама; па најзад нареди да му отсеку главу. И тако блажени Геласије прими од Господа неувенљиви венац мучеништва.