Овај свети новомученик и свештеномученик роди се у граду Пруси (Бруси) у Малој Азији у другој половини осамнаестог века од побожних хришћанских родитеља. Би одгајен у науци Господњој и узрасте у светим врлинама, тако да потом би удостојен свештеничког чина. Међутим, служећи као парох у свом месту Захарија паде једном у искушење и опи се вином. У том пијаном стању он се одрече Христа и прими веру лажног пророка Мухамеда. Ово би године 1801. Дошавши пак себи и покајавши се за свој страшни пад, он отиде право пред судију и пред њим баци на земљу турски фес, наружи лажну муслиманску веру и исповеди Христа Бога и Спаситеља...
Порекло му беше славни Пелопонез. Мада му родитељи беху хришћани он још као једанаестогодишње дете би обманом потурчен од Турака (вероватно после угушења устанка на Пелопонезу 1769. године). Живећи од тада у близини разних паша и као врло бистар, он би унапређиван на разне положаје, тако да једнога дана постаде и турски епарх и око себе имађаше мноштво слугу и велико богатство. А ново турско име му беше Мустафа...
Ради љубави Господа Христа добровољно пришао мучитељима, исповедио Христа Бога и наружио идоле. После мучења утоплен удубину морску.
Из села Пенковца, близу Софије; био монахом у манастиру близу Русе, на реци Дунаву, и скончао мученички, убијен секиром око 1510. године. Године пак 1512. његове свете мошти бише пронађене нетљене и миомирисне; и прославише се чудееима.
У младости одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Просијавши врлином као сунце, запажен би од старешина црквених и узвишен на престо архијерејски у Халкидону. Као архијереј беше нарочито милостив према бедним, и стараше се много о сиротама, о удовицама и ништим. Када зли Лав Јерменин устаде против икона, устаде и овај светитељ Никита мужествено у одбрану икона, обличавајући цара и објашњавајући значај икона. Због тога претрпе многа унижења, озлобљења и тамновања. Најзад би протеран у изгнанство за вероисповедање, и у трудовима и страдањима представи се Господу, да прими венац славе у Царству Божјем.
Рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана и Филипа она пређе у Коринт где велегласно изобличи све оне који приношаху жртве идолима. Када је начелник Периније саветоваше да принесе жртву идолу Ескулапу, рече му Христова мученица: „Чуј ме, ја сам слушкиња Христова, а ко је Ескулап, не знам. Чини што ти воља”. Због тога би изведена на суд и мучена страшним мукама. Бачена у огањ; из њеног се тела изли многа крв и погаси огањ, а она оста жива. Бачена пред лавове - лавови је се не додирнуше, но умиљаваху се око ње. Пуштена у храм да, тобож, принесе жртве идолима, она полупа идоле и тиме још више озлоби мучитеља против себе. Док је лежала сва рањава у тамници, јави јој се сам Господ са архангелима Михаилом и Гаврилом, исцели јој ране, и утеши је и укрепи. Потом би изведена на губилиште да буде посечена мачем. Пре посечења уздиже Елконида руке своје у висину и мољаше се Богу, да је Бог прими и придружи овцама Својим у огради небеској. Када сврши молитву, чу се глас с неба: „Приђи, крећи, готов је за тебе и венац и престо!” Најзад би посечена мачем, и прими венац славе од Господа, коме се из љубави и жртвова као невино и чисто јагње.
Као архијереј управљаше стадом Христовим двадесет шест година са великом љубављу и милосрдношћу. Када умре, и тело му би положено у цркви, видеше неки, како он уста из сандука и диже се на ваздуху изнад цркве, и са висине благослови људе и град, потом се поново врати у свој мртвачки сандук. И друга многа чудеса догодише се на гробу његовом. Представио се Господу 28. маја 1288. године.
Обратио је многе Јелине у веру Христову због чега буде љуто мучен од незнабожаца глађу, тамницом и бијењем. Обнажена по- ложише га на земљу и везаше за 4 суха коца, па га немилосрдно бише све док му месо здераше с костију. Но мученик оста, ипак, у животу, а она четири суха коца озеленеше и узрастоше у висока дрвета, од којих многи болесници добијаху исцељење. Најзад свети Терапонт би заклан као јагње, у време Валеријана, и пресели се душом у Царство, да гледа славу Божју у вечности. Чесно пострада 259. године.
У време злочестивог цара Максимилијана беше у Александрији Теодора девица, благородног происхођења и васпитања. Као хришћанка би Теодора изведена на суд пред незнабошце. После дугих истјазања за веру Христову нареди кнез мучитељ, да се баци у блудилиште и да буде војницима дозвољено улазити к њој на задовољење телесне похоте. Света Теодора мољаше се Богу приљежно, да је спасе од скверни, и када се она мољаше, уђе к њој војник по имену Дидим, рече јој, да је и он слуга Христов, обуче њу у своје војничко одело, а себе у њено женско. Тада њу пусти да изађе, а он оста у блудилишту. По том ухваћен буде и изведен пред судију, призна да је хришћанин, да је он спасао Теодору и да је готов за Христа умрети. Би осуђен на смрт и изведен на губилиште. Тада дотрча и Теодора к њему и узвикну: „Иако си ти спасао моју част, ја нисам од тебе искала да ме спасеш од смрти. Уступи мени смрт мученичку!” Рече јој на то Дидим свети: „Возљубљена сестро, не спречавај ме да умрем за Христа и крвљу мојом оперем грехе моје!” Чувши ову препирку незнабошци обоје осудише на смрт, и обоје беху посечени, а тела им сажежена у огњу. Чесно пострадаше и задобише венце вечне славе 304. године у Александрији.