Овај светитељ рођен би у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова, родитељи Панкратијеви пожеле да виде Господа Чудотворца. И с Панкратијем заједно дођу у Јерусалим, где видеше Исуса, чуше речи Његове и видеше чудеса Његова. Ту се Панкратије упозна с апостолом Петром. По вазнесењу Господњем и родитељи и син крсте се у Антиохији. Панкратије се повуче у неку пештеру у Понту, где га апостол Петар нађе, па у договору с апостолом Павлом постави за епископа тавроменијског у Сицилији. У томе граду свети Панкратије почини велика чудеса, разори идоле, крсти некрштене а утврди крштене, и управи добро црквом Божјом. Неки незнабожни војвода Аквилин, чувши да цео град Тавромен поста хришћански, пође с војском на тај град да га поруши. Панкратије свети охрабри верне да се не боје, а сам он с клиром изађе ван града носећи у руци непобедиво оружје, Крст часни. Када се војска приближи граду, паде на њу нека тама и обузе је страх велик. И наста пометња велика, тако да се нападачи окомише један на другог и избодоше се и исекоше мачевима. Тако угодник Божји Панкратије спасе град и стадо своје силном молитвом својом пред Господом. Најзад, и он би убијен камењем од неких завидљивих и злобних незнабожаца, и упокоји се у Господу. Мошти његове свете покоје се у Риму.
Као старац од осамдесет четири године би мучен за Христа у време Декијева царовања. Бачен у огањ, он би спасен Промислом Божјим. Тада судија изрече овакву пресуду: „Кирила, изведеног из огња, праведни суд не може трпети међу живима, зато наређујем, да се убије мачем”. С радошћу подметну свети старац главу под мач и би посечен, да вечно живи у Царству Христовом.
Обојица беху Мисирци. Мучени од цара Јулијана Одступника. Први имаше седамдесет пет година а други четрдесет пет. Цар успе да одврати Коприја од вере Христове и приволи идолима. Одвраћени Коприје узвикну: „Јулијанов сам, а не Христов”. Но када га старац Патермутије укори и опомену на вечне муке, Коприје се трже, па узвикну пред царем: „Христов сам, а не Јулијанов”. Обојица бише мачем посечени. Са њима пострада и Александар, један од царевих војника, који видећи њихову храброст у страдању, и сам поста хришћанин. Чесно пострадаше за Христа и Христу одоше 361. године.
Мада истих имена, ови беху различити од оних првих. Овај Патермутије беше најпре вођ разбојника, но после једног чудесног виђења обрати се у веру праву и замонаши се. Наиме, он се беше попео на кров једне богоугодне жене, да би с крова ушао у кућу и похарао. Но падне на њ сан и он у сну види Некога, ко му запрети да више не чини зло и да се покаје. Он се не само крсти, него и замонаши. И један и други беху велики чудотворци. По благодати Божјој лечили су људе од сваке муке и болести, обраћали грешнике на прави пут и прорицали. Неки грешник лежећи на самртном одру, замоли Патермутија, да му продужи живот да би се покајао. После молитве светитељ му рече, да му Бог продужује живот још за три године. Грешник се покаја, и тачно после три године умре. Упокојили су се у Господу крајем IV века, у дубокој старости.
У двадесетој години замонаши се и као монах провео тридесет шест година. Тада, у време цара Михаила и Теодоре, би изабран за епископа едеског. Сконачо 848. године. Уз њега се спомиње његов наставник свети Теодосије Столпник сирски, брат његов свети Јован, свети Адер, племић и богаташ, који одбеже од жене и замонаши се.
Велики и богоугодни подвижник Солунски из 11. века, оснивач манастира Акапнијевог у Солуну. Сав просветљен божанском светлошћу, удостојен поклоњења незалазној и невечерњој Светлости Свете Тројице, којој се моли сада за спасење свега света. Спомиње се у Јерусалимском кодексу број 309, и у кодексу Г 86 Атонске Лавре, док га неки Синаксари не спомињу.
Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од Јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса, Теофил се врати у Свету Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији светог Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа солунског, овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страсних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да га кад буде умро, не сахрањује но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но промисао Божји открије мошти светог Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8. јула 1548. године.
Из великашких породица (зато се зову синклитике); пострадале за Господа мачем посечене.
У години 1579, за царовања Јована Васиљевича Грозног, који помоћу Божјом покори град Казан, престоницу царства Татарског, у том граду девојчици Матрони јави се у сну Пресвета Богородица и каза јој да се на месту где је њихова кућа налази сакривена у земљи Њена икона, и нареди јој да о томе обавести духовне и грађанске власти у граду. Ово се виђење поновило неколико пута...